UNUTRAŠNJA STRANA VETRA - Milorad Pavić

Unutrašnja strana vetra“ čita se s obe strane i okreće kao klepsidra, dok u njegovoj sredini, u onoj praznoj strani koju je sam pisac postavio usred knjige, ostaje sve što se ne može dosegnuti ni u postojanju ni u nepostojanju. Tako je Pavić voleo da misli o svom delu koje se takođe čita između. Pavićev roman je priča između dva kontinenta, Evrope i Azije, koji su pokretali njegovu imaginaciju kao što su određivali našu istoriju.
„ Roman o Heri i Leandru“ , o tajni ljubavi i potrazi kroz vreme, o ljubavi između prošlosti i sadašnjosti koja je retko kada srećna a uvek je nužna, oslanja se na stari Musejev epilion i jednu legendu koja spaja ono što se ne može spojiti: dve obale Bosfora, dva pola i roda, dva bića i dve civilizacije, različite vekove i sudbine.

Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik.
Život i delo
Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan.
Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „ Palimpsesti“ 1967. godine, pa „ Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „ Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „ Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „ Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „ Konji svetoga Marka“ (1976), „ Ruski hrt“ (1979), „ Nove beogradske priče“ (1981), „ Duše se kupaju poslednji put“ (1982).
Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „ Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „ Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „ Unutrašnja strana vetra“ , pa „ Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994.
Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „ Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „ Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „ Kutija za pisanje“ 1999, i romani „ Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „ Unikat“ 2004. godine.
Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu.
Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković.