APISOVA RUŽA - Dušan Nedeljković

Избегавао сам нарочито параде и пријеме. А Ружа је баш њих волела. Једном смо се враћали из јарко осветљеног Официрског дома, са бала, кад су на улици страховито смрделе и шкрипале пумпе за чишћење нужника и црна, катраном премазана кола за одвожење измета.

Те ноћи сам бесомучно псовао војску и униформу. Можда је Ружа то рекла Апису? Моја сумњичавост према њему претворила се у мржњу кад ме је преместио у Обавештајно одељење Главног генералштаба, којим је безмало руководио иако формално још није био у обавештајној служби. Па он ме једва познаје! Значи да због Руже вршља по мом животу, бацакајући ме где хоће. Можда ме уклања? Или намерава да надзире сваки мој покрет и миг?

Моје огорчење што сам се покорио Ружи већ се претворило у безумну љубомору и грубост. Кидао сам јој хаљине и разбијао бочице са парфемом; натерао сам је да и она престане с радом у школи; само што је нисам тукао. Као да сам желео да од њене лепоте остану само крпе.