PANK 57 - Penelopi Daglas

Na kraju, svi moramo da odlučimo šta više želimo: ono što smo imali ili ono što može biti.

Miša

Ne mogu da se ne nasmešim na ono što je napisala u pismu. Nedostajem joj. Nastavnica u petom razredu povezala nas je sa decom iz druge škole s kojom ćemo se dopisivati. Misleći da sam devojčica, pošto se zovem Miša, druga nastavnica me je spojila sa svojom učenicom Rajen. Misleći da je Rajen dečak, kao i ja, moja nastavnica se složila. Nije nam trebalo mnogo vremena da otkrijemo grešku. A za tili čas raspravljali smo o svemu: gde se naručuju najbolje pice, da li je bolji android ili ajfon, da li je Eminem najbolji reper na svetu… To je bio samo početak. Narednih sedam godina to smo bili mi.

Pisala mi je uvek srebrnim mastilom na crnom papiru ponekad jednom nedeljno, ponekad tri puta dnevno ta pisma su mi bila potrebna. Ona je je­dina koja me vraća na pravi put, uspeva da me odgovori od nečega i prihvata me ovakvog kakav jesam.

Postavili smo samo tri pravila: bez društvenih mreža, bez brojeva telefona, bez slika. Tako nam je dobro išlo, zašto da kvarimo? Sve dok na internetu nisam naleteo na fotografiju devojke koja se zove Rajen, voli pice iz picerije Galo i obožava svoj ajfon. Koja je verovatnoća? Jebiga. Moram da je upoznam. Samo, nisam očekivao da ću zamrzeti ono što ću otkriti.

Rajen

Nije mi pisao tri meseca. Nešto se desilo. Da li je živ? Da nije uhapšen. Znajući Mišu, sve je moguće. Bez njega ludim. Potrebno mi je da znam da me neko sluša. Sama sam kriva. Trebalo je da mu uzmem broj, sliku ili bilo šta. Možda je zauvek nestao. A možda mi je pred nosom, a ja toga nisam svesna.