LEPOTA I TUGA - Jasunari Kavabata

Jasunari Kavabata (1899-1972) prvi je japanski pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1968. Ostao je siroče već u drugoj godini. Smrt roditelja i gotovo svih bližih rođaka, ostavila je neizbrisive tragove u njegovom životu i stvaralaštvu. Svoju bogatu književnu karijeru otpočeo je kao petnaestogodišnjak pisanjem dnevnika. Pod jakim uticajem neosenzalizma, iskušavao je razne izražajne mogućnosti: Duh ruže (1927), Igla i staklo i žaba (1930), Kristalna fantazija (1931)... U njegovom predratnom periodu ističu se romani Ptice grabljivice i druge zveri i Snežna zemlja. Posle Drugog svetskog rata objavio je Hiljadu ždralova (1949), Zvuci planina (1953), Jezero (1954), Prolećni dan (1954), Uspavana lepotica, Stari grad kao i roman Lepota i tuga (1959), koji su potvrdili njegovu svetsku slavu.
Ljubav kao bolest i besmrtnost, seks kao zamka i osveta – glavne su teme koje dobitnik Nobelove nagrade Jasunari Kavabata dramatizuje sa hipnotizirajućom moći u ovom delu. U srži ovog romana je priča o destruktivnoj ljubavnoj vezi između oženjenog pisca i šesnaestogodišnje devojke, koja nastavlja da proganja oboje više od dvadeset godina posle njihovog poslednjeg susreta i čija je beskrajna gorčina zatrovala svakoga u njihovoj blizini.
Ono što počinje kao sentimentalni ponovni susret vremešnog Okija Tošija i povučene umetnice Otoko Ueno prerašće u zloslutnu erotsku osvetu. Keiko, neobična i strastvena mlada devojka, Otokina učenica i ljubavnica, rešena je da se osveti za poniženja iz prošlosti njene prijateljice, iako to podrazumeva da svoju lepotu koristi kao oružje. Nepredvidljivo ploveći između nežnosti i opsesije, dostojanstva i surovosti, roman Lepota i tuga potvrđuje Kavabatin ugled velikog japanskog majstora koji obično vezivanje obija može da pretvori u nešto beskrajno sugestivno i perverzno.