ALEF / DRUGA ISRAŽIVANJA - Horhe Luis Borhes

„Borhes je uzdigao pripovetku iz ovozemaljskih okvira… Velikan svetske književnosti!“ Džon Apdajk

Videh Alef, sa svih strana, videh u Alefu Zemlju, i u Zemlji opet Alef i u Alefu Zemlju...

Dvojica hrišćanskih teologa vode žučnu raspravu o Svetom pismu. Vojnik tek na bojnom polju shvata ko je on zapravo. Mlada žena priprema perfidnu osvetu navodnom ubici svog oca. Muškarac u jednoj gostionici u Buenos Ajresu čeka na svog ubicu. Nacista se – bez trunčice griže savesti i nagoveštaja pokajanja – priseća vremena kada je bio čuvar u koncentracionom logoru.

Iako su priče u Alefu ispunjene filozofskim zagonetkama i gotovo natprirodnim neobičnostima, one nam dočaravaju izgrađenije ljudske karaktere, možda i više nego ostale Borhesove pripovedačke knjige. Čak se ni pitanja besmrtnosti, večnosti, vremena i beskonačnosti ne gube u čistoj apstrakciji, već zadiru u zaplet i sintaksu ispitujući granice jezika i izrecivosti.

Tekstovi sakupljeni u Novim istraživanjima dotiču teme veoma bliske Horheu Luisu Borhesu: odnos između prostora i vremena, slutnje o budućnosti, pitanje večnosti, samoubistva i spasenja, pitanje beskonačnog, kabalističko čitanje Svetog pisma, razmišljanja oimenima Božijim, o paklu, panteizmu, legendi o Budi, herojskom duhu, opovrgavanju imena... Njih upotpunjavaju eseji o Kevedu, Kolridžu, Servantesu, Natanijelu Hotornu, Polu Veleriju, Oskaru Vajldu, Čestertonu, H.Dž. Velsu, Francu Kafki, Džonu Kitsu, Bernardu Šou i Vilijemu Bekfordu.

***

Horhe Luis Borhes rođen je u Buenos Ajresu 24. avgusta 1899. Sa devet godina preveo je Srećnog princa Oskara Vajlda. Njegova porodica se seli u Pariz 1914, da bi kasnije prešla u Ženevu u kojoj je Borhes naučio francuski. Pripremajući maturu interesuje se za velike pisce XIX veka i filozofiju; otkriva jevrejski misticizam posredstvom romana Golem G. Mejrinka. Na putu za Argentinu (1919) njegova se porodica zaustavlja u Španiji, u kojoj će Borhes pisati i kretati se u krugovima ultraističke avangarde. Po povratku u Argentinu (1921) učestvuje u pokretanju časopisa (Prizma, Proa), sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernadesa. Putovanjem u Evropu 1923. otpočinje period bogate spisateljske aktivnosti. Godine 1927. vid počinje da mu slabi, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Posle očeve smrti (1938), radio je u biblioteci punih devet godina. Zbog suprotstavljanja Peronovoj diktaturi bio je neprestano pod policijskom prismotrom. Posle Peronovog pada (1955), postaje direktor Nacionalne biblioteke, a potom profesor književnosti na Univerztitetu u Buneos Ajresu. Dobio je sa Beketom nagradu Formentor (1961), što mu je otvorilo vrata zapadnog sveta. Od tada počinje svoja putovanja u Ameriku i Evropu na kojima drži predavanja. Nagradu Servantes uručuju mu u Madridu 1980. godine. Umire u Ženevi 14. juna 1986. Ostao je zapamćen po svojim zbirkama priča, kao što su: Univerzalna istorija beščašća (1935), Maštarije (1944), Alef (1949), Brodijev izveštaj (1970) i Knjiga od peska (1975).