ĐAKON BOGORODIČINE CRKVE - Isidora Sekulić

Jedini roman velike srpske spisateljice

Zašto Bog nije docnije, mnogo docnije stvorio Zemlju?
Onda tek kad je na njegovu i Aninu dušu došao red da ostave stan božji i negde u vaseljeni izvrše svoj zadatak.
Zašto Ana i on nisu prvi bezgrešni ljudi?

Već na samom početku Đakona Bogorodičine crkve nagoveštena je glavna tema romana – udaja protagonistkinje Ane, „gospođice Nedićeve“, o čemu čitava varoš vodi brigu. Ana Nedićeva, samosvesna i emancipovana devojka, intelektualka i pijanistkinja, opire se zahtevima malograđanske sredine i braku po svaku cenu. Sve dok joj se ne dogodi ljubav. I ta ljubav nije obična, već prva, prava, velika i zabranjena – ljubav prema mladom i lepom pravoslavnom monahu – iz koje izrasta ne samo zaplet romana već i intimna drama junakinje.

Edicija „Savremenice“ je nastala u želji da se osveži ili upotpuni naše kulturno pamćenje o složenom radu značajnih Srpkinja iz XIX i s početka XX veka, kao i o istoriji privatnog života žena tog doba. Slika srpske književnosti i kulture ovog perioda postaće raznovrsnija i bogatija zahvaljujući novom tumačenju i prevrednovanju nezasluženo zaboravljenih dela.

***

Isidora Sekulić, najznačajnija srpska književnica 20. veka, rođena je 16. februara 1877. u Mošorinu, gde joj je otac Danilo Sekulić službovao kao beležnik opštine mošorinske. Majka joj se zvala Ljubica, a umrla je kada je Isidora imala šest godina. Sa ocem i bratom, Isidora se iz Rume seli u Zemun, odakle će poticati njene prve književne impresije (proza Saputnici), ali i trajnija književna opredeljenja (Kronika palanačkog groblja, 1940). Posle završenog trećeg razreda realke u Zemunu, nastavlja školovanje u Novom Sadu (Viša ženska škola), zatim u somborskoj Preparandiji, koju završava 1894. S uspehom će se potom usavršavati u Budimpešti („viši kurs državne pedagogije“), nakon čega se 1897. zapošljava kao nastavnica u Srpskoj devojačkoj školi u Pančevu, gde će raditi sve do 1909. godine. Tada prelazi u Šabac kao učiteljica Više devojačke škole i uzima srpsko podanstvo (1910). Književni rad Isidora započinje u Srpskom književnom glasniku pričom Glavobolja. Uoči balkanskih ratova, objavljuje prvu zbirku pripovedaka Saputnici (1912), a uoči Prvog svetskog rata Pisma iz Norveške (1914). Okupaciju provodi u Beogradu i Sokobanji. Posle Prvog svetskog rata, 1919, objavljuje dve knjige: roman Đakon Bogorodičine crkve (Zagreb, 1919) i zbirku pripovedaka Iz prošlosti (Sarajevo, 1919). Između dva svetska rata mnogo putuje, prevodi i piše o domaćim i svetskim književnicima i temama. Postaje poznata i cenjena kao originalan mislilac i esejista. Saradnik je najuglednijih jugoslovenskih književnih časopisa. Penzionisala se kao nastavnica Druge ženske gimnazije u Beogradu 1931. godine, nakon čega se u celini posvećuje književnom radu. Godine 1939. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka. Tokom okupacije živi u svojoj kući na Topčideru, u Vase Pelagića 70. Za to vreme o svom trošku izdaje svoje izabrane eseje u tri knjige: Analitički trenuci (1941–1943) i Zapisi (1941). Nakon Drugog svetskog rata aktivno se uključuje u život nove Jugoslavije: izabrana je za potpredsednika Saveza književnika Jugoslavije (1946). Objavljuje zbirku pripovedaka Zapisi o mome narodu (1948). Godine 1950. izabrana je za redovnog člana SANU, a 1951. objavljuje svoju poslednju knjigu – monografiju Njegošu knjiga duboke odanosti. Zbog negativne kritike M. Đilasa, drugi deo zamišljene monografije o Njegošu je spalila. Umrla je u Beogradu 5. aprila 1958. godine i sahranjena na Topčiderskom groblju u Beogradu.