SEDAM SLEPIH ŽENA - Saša Dimitrijević

Neobičan zaplet i vešto vođenje radnje čine ovaj triler veoma uzbudljivim štivom koje će čitaoca držati prikovanim do poslednje strane.

Utroba kosmosa ili majčina utroba – svejedno je. Povezuje nas tama. Dok smo još uvek spojeni vrpcom za drugo živo biće, nesvesni velikog praska u glavi, predodređeni smo za uzvišenu svrhu – biti iznad svih na planeti. A onda se rodimo ranjivi, nezaštićeni i nespremni da prihvatimo izazov… I trenutak rađanja nam zauvek bude izbrisan iz sećanja.

Zbunjeni, nastavljamo dug put u nepoznato, ograničeni prostorom i vremenom, vođeni nevidljivom rukom kojoj nesvesno verujemo.

Do prve raskrsnice gde moramo pustiti ruku i na putu prema zvezdama, opet, zaboraviti sve…

Može li svemir sakriti svoje tajne dok u česticama gomila energiju za uništenje?

Imamo li snage da se na Zemlji izborimo sa predrasudama dok otkrivamo da iza svetlosti zvezda postoji put u neki drugi paralelni svet?

Sedam slepih žena tražiće za nas taj put, kroz mrak svih naših zabluda.

Iz dela:
…Razgovor je bio završen neočekivano brzo za nju. Retko se to dešavalo. Još ređe, dozvolila bi da neizvesnost vlada u ma­loj kancelariji, bez prozora i sa skromnim nameštajem. Sme­štena u prostoriji koja je nekada služila kao ostava, obavljala je svoj pro bono posao revnosno, kao da donosi milione advo­katskoj kancelariji. Sada, posumnjala je u sebe. Kao da se nije dovoljno unela, kao da joj nije bilo važno. Stresla se na tu po­misao. Pritisnula je palčevima slepoočnice, spustila laktove na kolena i ostala u tom položaju razmišljajući šta dalje.

Uzalud… Scene iz parka vraćale su se nezaustavljivo. Sva moć fokusa na posao ustupila je mesto osećanjima. Samo tako mogla je nazvati bezazleni susret s običnim ljudskim bićem na klupi. Osetila je nešto. Neku vrstu mističnog. Jer, kako drugačije opisati zašto nije čula dolazak neznanca. Kako je uspeo nečujno da sedne pored nje i tek mirisom da otkri­je svoje prisustvo? Nije ličilo na nju da nepristojno, bez reči ustane i gotovo pobegne. Svoj život u mraku savršeno je pri­lagodila ostalom, vidu sposobnom svetu, i dopuštala je svima da je vide i osete onakvom kakva zaista jeste. Rođena je slepa i u tome nije skrivala svoj borbeni duh.

Nije se ni stidela, ni plašila. Ali sada, ovde, prvi put je ose­ćala kako se guši u skučenom prostoru malene kancelarije. Misli su se sudarale o zidove i vraćale… kao u bestežinskom stanju plutalo je sećanje na prijatan miris muškog parfema, blokirajući želju da razmišlja o bilo čemu drugom. Bila je uhvaćena u zamku tajanstvenih namera zagonetnog stranca…