ODE VEK - Radovan Vlahović

Radovan Vlahović, književnik iz Novog Miloševa, osnivač i vlasnik Banatskog kulturnog centra, odavno je prepoznao kulturološki i medijski potencijal Fejsbuka. Pre svih, otkrio je činjenicu da poezija nije i ne mora da bude mrtvo slovo na papiru, već može da postane živi most putem kojeg se stvaraoci susreću, upoznaju i razmenjuju svoja pesnička iskustva. Samim svojim prisustvom na Fejsbuk mreži poezija oživljava i biva čitana. Banatski kulturni centar je na osnovu toga kreirao možda ne najmasovniju, ali svakako najdemokratičniju pesničku manifestaciju na ovim prostorima – Evrop­ski Fejsbuk pesnički festival koji se već četvrtu godinu zaredom održava na Novosadskom salonu knjiga. U cilju očuvanja pesničkog blaga i promocije učesnika festi­va­la, Radovan Vlahović i Banatski kulturni centar sva­ke godine dodeljuju nagradu najuspešnijim učesnicima, a svaka pesma koja stigne na konkurs objavljuje se u elek­tronskom zborniku koji se promoviše na sledećem festivalu.
Kao da nije bilo dovoljno to iskustvo, Vlahović je želeo da se oproba i u objavljivanju Fejsbuk beležaka. To su umetnička ostvarenja koja se pišu direktno na Fejs­­­­buk stranicu, u odeljak pod nazivom Fejsbuk beležnica (engl. Facebook notes), a svi prijatelji autora o tome bi­va­ju istog trena obavešteni putem Fejsbuk mreže. U pro­teklom periodu pojavile su se četiri Vlahovićeve zbir­ke eseja i priča pod maštovitim naslovima: Nenajav­lje­no kao smrt, Džems Bond u kratkim pantalonama, Ode vek, Fridrih Niče i Silvija Plat u muško=ženskom frizer­skom salonu, a svaka je imala podnaslov – Facebook beleške. Neke od ovih knjiga su već prevedene na strane jezike.

Najnovija knjiga Radovana Vlahovića nosi naslov Dobro jutro, svete: Facebook statusi. Za one koji možda ne znaju, kada se otvori FB stranica pojavi se prazan prozor sa pitanjem: „O čemu razmišljaš?” ili kako bi se po naški reklo: „Šta ima kod tebe?” Za Vlahovića je ovo pitanje bilo izazov, taman onoliko koliko je nekadašnjem piscu bila prazna hartija koju je trebalo ispuniti slovima, rečima, rečenicama. Biti iskren prema hartiji jednako je opasno koliko biti iskren prema svom statusu. Kaže naš pisac: „Iskrenost pred sobom, pred Bogom, pred ljudi­­ma, nije nimalo jednostavna. Ko se na taj put odluči, treba da bude spreman da strada od ljudi, da bude blagoslo­­ven od Boga i da se tiho raduje u sebi.“ Vlahović je i ovog puta otišao dalje u svojoj kreativnosti od onih koji na statusima upisuju obične, svakodnevne poslove, bri­­ge, misli i komentare. Prikupio je statuse koje je u protek­lom periodu objavljivao kao trenutne izlive svoga duha, kao barometre svog raspoloženja, kao priloge srpskoj kratkoj formi i objavio ih.
U ovoj nevelikoj knjizi ima statusa koji po svojoj dubini i promišljenosti podsećaju na velika imena sa či­jim se delom odavno upoznao i srodio naš autor, pa tako imamo ovaj status, koji bi s jednakom lakoćom mogli potpisati i Ivo Andrić, i Isidora Sekulić, i Meša Selimović: „Ne prestajem misliti o usudu, prokletstvu i surovosti palanke koja se kao zla kob nadvija nad sudbinom izu­zetnih pojedinaca kroz istoriju ljudskog stvaralaštva i intelektualnog delanja ništeći i nipodaštavajući svo­jim despotskim nerazumevanjem njihove napore i nji­ho­va pregnuća da čoveka učine boljim, a življenje pod­noš­ljivijim i lepšim.“

A da je delatnost savremenog pisca izložena zubu krhkog pamćenja i još bržeg zaboravljanja, jer se statu­si smenjuju i potiskuju jedan drugog, sasvim je izvesno osetio i Vlahović. On sam konstatuje: „Pisanje statusa na Fejsu je kao govorenje na jakom vetru, kao pisanje na pesku pred oluju. Ponekad mi se učini da moje reči odlaze u nepovrat i raščinjavaju se tamo negde u vremenu i prostoru.”
Pred čitaocima je još jedna lepa, oduhovljena, ple­menita knjiga, protkana razvučenim i sočnim ba­nat­skim humorom, išarana izrekama i poslovicama, izra­njavljena dnevno-političkim komentarima, ali i poli­tič­kim fantazmagorijama i snoviđenjima raznih vrsta. Vla­hović ima kvalitet koji se očekuje od dobrog pisca, a to je taj duboki smisao za istinu, za neprolazne vrednosti, za ljubavne zanose („Tvoja blizina navodi na greh.”), za čovečnost.
Radovan Vlahović je od onih koji pišu uprkos bes­mislu koji nas sve postepeno obuzima, uprkos neraz­u­mevanju sredine u kojoj se kreće, uprkos tome što su se vreme i običaji promenili. Pisanje za Vlahovića nije iz­bor, pisanje je moranje. To je imperativ talenta kojem se ne može umaći.