PAROVI PROLAZNICI - Boto Štraus

U žanrovski prilično neodređenoj prozi „Parovi, prolaznici“ Štraus, kombinovanjem čitavog niza tradicionalnih i modernih književnih postupaka, od standardnog opisa i psihosocijalne analize, preko esejističkog i književnoteorijskog diskursa, do gotovo scenografskih napomena i dramskih dijaloga, uz veliki broj likova i situacija, često samo ovlaš oslikanih („parova i prolaznika“), pokušava da čitaocu sugeriše dubinsku sliku svog vremena i prostora. U bitne odrednice tog sveta, po njemu, spadaju odsustvo pravog, neophodnog egzistencijalnog straha, ali isto tako i odsustvo prave nade. Pošto strah ima jednu od ključnih funkcija u životu i pojedinca i ljudske zajednice uopšte, takav gubitak predstavlja i posrednu opasnost za opstanak društva. Iz tog stava izviru autorove umetničko-terapijske intencije i postupci, nalik tehnici mozaika ili, što bi možda bilo bliže Štrausovom shvatanju stvari, svojevrsnom ritualnom ponavljanju u prikazivanju likova i situacija.

Botho Štraus (Botho Strauß, 1944) jedan je od najznačajnijih savremenih nemačkih dramatičara i proznih pisaca, autor čiji se opus kreće između pozorišta, romana, novela, eseja i aforističnih zapisa, a čiji se rukopis prepoznaje po preciznom slušanju jezika, fragmentarnoj kompoziciji i upornom istraživanju usamljenosti i poremećenih veza u modernom društvu. Rođen je u Nemačkoj, školovao se u posleratnom ambijentu koji je snažno obeležio čitavu generaciju, a humanističko obrazovanje i rana fascinacija filozofijom i književnošću usmerili su ga ka pozorištu kao prostoru u kome se misao može iskušati u živom govoru, u sudaru replika, ćutanja i prećutkivanja. U početku je radio u teatarskim institucijama kao kritičar i dramaturg, što će mu trajno oblikovati osećaj za scensku situaciju, ritam dijaloga i napetost između onoga što likovi izgovaraju i onoga što ne umeju ili ne smeju da kažu.
Šira publika prepoznala ga je kada je počeo da objavljuje drame koje su u nemačkom teatru sedamdesetih i osamdesetih godina delovale kao prelom: umesto klasične psihološke dramaturgije nudio je prizore rasutih identiteta, razgovore koji se raspadaju u nesporazum, urbane mikrodrame u kojima se ljubav, prijateljstvo i posao pretvaraju u niz pregovora, gluma i odustajanja. Njegovi likovi često žive u stanju emotivne i jezičke iscrpljenosti: govore mnogo, ali se ne sreću, rečima prekrivaju praznine, a iza prividne društvenosti stoji strah od bliskosti. Takav pogled na svet pratio je i u prozi, u kojoj razvija gusto, refleksivno pripovedanje, sklono elipsi i skoku, sa naratorima koji istovremeno posmatraju i učestvuju, kao da sopstveni život čitaju sa strane, u stalnom preispitivanju.
U eseju i kratkoj formi Štraus se pokazuje kao autor oštrog, ponekad provokativnog javnog glasa, sklon polemici i opservaciji o kulturnim promenama, medijima, gubitku tradicije i slabljenju zajedničkog jezika iskustva. Tokom karijere izazivao je snažne reakcije: jedni su ga čitali kao preciznog dijagnostičara moderniteta i majstora forme, drugi su mu zamerali elitizam, mračan ton ili idejne zaokrete. Upravo ta napetost između estetske rafiniranosti i javne kontroverze učinila ga je jednim od onih pisaca koji ne prolaze neprimećeno, jer uvek traži da se na književnost gleda kao na mesto sukoba, a ne samo kao na utočište.
Iako pripada nemačkom jezičkom prostoru, njegov uticaj je širi: Štrausova dramaturgija i proza prevođene su i izvođene u mnogim zemljama, a on sam ostaje figura autora koji uporno radi na „pukotinama“ savremenog života, na tačkama gde se privatno i javno prelamaju, gde se intimnost pretvara u performans, a svakodnevni govor postaje maska. U središtu njegovog opusa stoji pitanje kako u svetu ubrzanja, komunikacije i stalne izloženosti sačuvati unutrašnji život, meru, stid, sećanje, i da li je uopšte moguće ponovo pronaći zajednički jezik za ono što je važno.