CITY - Alesandro Bariko

Da bi se naslikalo ništavilo, prvo ga je trebalo pronaći. Mone je uradio i više od toga: stvorio ga je. Nije mu promaklo da rešenje problema ne leži u tome da se ništavilo dosegne odbacivanjem realnosti (svaka apstraktna slika u stanju je to da postigne), već njenim postepenim urušavanjem i razgradnjom. Shvatio je da je ništavilo za kojim je tragao bilo Sve, zatečeno u času njegovog trenutnog odsustva. Zamišljao ga je kao kakav slobodan prostor između onoga što postoji i onoga čega više nema. Bio je svestan da će to biti prilično mukotrpan posao.

Priča je grad, i grad je priča, lična i opšta, a njihov međuodnos stvara roman sa bezbroj rukavaca. Bez obzira na savremene teorije intertekstualnosti i intermedijalnosti, Bariko želi da ispita granice pojma u gradu koji se ne pojavljuje ni na jednoj mapi – Klosingtaunu, sačinjenom od mnoštva ličnih priča i odnosa između genijalnog dečaka Gulda, njegovog unutrašnjeg sveta, i Šaci Šel, guvernante koja pokušava da napiše vestern u prostoru koji „predstavlja sve što bi grad mogao biti“, kako i sam Bariko kaže. Italo Kalvino je svojevremeno, verovatno sledeći istu ideju kao Bariko godinama kasnije, napisao knjigu Nevidljivi gradovi, u kojoj je svaki grad predstavljen ženskim likom, sa svim svojim osobinama i karakterom. City odlazi korak dalje, njegova personalnost ima bezbroj lica i načina predstavljanja. Zato u ovom romanu postoji istovremeno utisak i prisustva smisla i njegovog odsustva, odnosno naknadne konstrukcije suštine od fragmenata imaginacije glavnih junaka, te nikada tačno ne možemo odrediti gde prestaje književni junak, a počinje njegova unutrašnja priča.