ISPUŠTENE PRILIKE - IZET FAUD PAŠA

Када смо свесни критика које упућују Великом кнезу
Николи, као Главнокомандујућем руске војске, у походу на
Турску 1877-те, онда нас веома изненађује овај спис који је
написао генерал турске војске, истовремено и учесник у истом
рату на страни Турака, као нижи чин тада, где он критикује
турског Главнокомандујућег, Абдул Керима.
Многи су правци критиковања старог главнокомандујућег, а једна од
основних је лако, чак прелако, форсирање једне велике реке
каква је Дунав од стране руске војске.
Такву неактивност и пасивност, мртвило турске војске,
која би по критичару, будућем генералу а тада нижем
официру, морала бити кажњена од стране непријатеља, као
што и јесте - никако не одобрава!
Нису је одобравали ни остали млади официри с којима је
он онда био у контакту, па и један француски официр који је
тада био као посматрач, у ПРИЈАТЕЉСКОЈ ТУРСКОЈ ВОЈСЦИ!
Како се ређају замерке Главнокомандујућем, тако се
замера и смена војном врху истог недуго затим.
Писац, такође, веома мудро разматра какве би све
особине морао да има Главнокомандујући било које војске, те
закључује да он никако не би требало да има на раменима
терет година, терет неких хроничних болести и осталих
сметњи - довољна је сметња, односно брига успех његових
армија, тако да мора да буде способан да се потпуно
концентрише управо на то, на борбу!
Интересантно је укрстити копља критичара једног и
другог Главнокомандујућег, али, мора се имати увек у виду да
су Руси кренули са недовољно снага и истовремено имали у
својим редовима Руског цара, Александра другог, те је војска,
односно руски штаб морао пре свега да развијање својих
формација прилагоди условима његове максималне
безбедности!