ŽITOMISLIĆKI HRONOGRAF - Nićifor Dučić

РЕЧИ СУ ВЕЧНЕ 
КАО И ЉУДСКА ДЕЛА И НЕДЕЛА!
Остаће у нашем памћењу, заувек, страдалничка и узвишена улога манастира Житомислић, у околини Мостара , који је делећи судбину херцеговачких Срба, био паљен, разаран, уништаван, а његово братство мучено, протеривано и убијано...
 Усташе су у јуну 1941. године побиле цело братство манастира и бациле у Видоњску јаму, на десној обали Неретве.
 Усташе су свој крвави пир наставиле половином јуна 1992. године, када је манастир спаљен и разрушен...
 Странице ове књиге сведочиће, док је времена и људи, о духовном, културном и страдалничком путу Срба на херцеговачким просторима...

Књигу је архимандрит Дучић назвао хронографом, мада се у самом летопису састављеном 7142. одн 1634. године у манастиру Хопову помиње као цароставник и тројадик. То је, заправо, историја од почетка стварања света (прво поглавље носи назив Начело летописа о Адаму и Еви), и броји 101 поглавље, а завршава се описом владавине Ђурађа Бранковића.
Изузетан документ до сада недовољно проучаван у нашој историографији.

Нићифор Дучић био је српски историчар, добровољачки
командант, калуђер и архимандрит Српске православне цркве,
добротвор и редован члан Српске краљевске академије, те
председник Српског ученог друштва.
Рођен је 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња.
Отац му се звао Јевто а мајка Сока.

„ Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и
погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје
увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар
да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу
губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста
карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не
само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим
непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало
калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више
војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и
монаштво српско. ”

Он је један од најврснијих и најизабранијих Срба и да данас имамо једног таквог изврсног човека не бих се плашио ни секунде за нашу будућност. Али, наш народ га је изнедрио и, даће Бог, изнедриће га поново!