TRI UKRADENA ROMANA - Saša Radonjić

Treći roman Saše Radonjića (1964) nosi naslov “Tri ukradena romana”; koincidencija je prevelika da bi bila slučajna i odmah budi oprez, odnosno ukazuje na piščev neskriveni iskorak u stranu od fame o spisateljskoj ‘nedodirljivoj veštini’. I jedna od ravni romana posvećena je piscima i traganju za inspiracijom, zapitanosti nad dilemama pripadanja izgovorene reči onom ko ju je izustio ili onome ko ju je čuo. No, kako Radonjić u svojoj prozi potencira polivlentnost, dakle preplitanje nekolikih žanrovskih obrazaca, nit priče o piscima nadovezana je na naučno-metafizička interesovanja junaka te kriminalističku istragu začinjenu, opet, mističkim silama, dok je sve što se dešava utopljeno u blago somnambulnu atmosferu naznaka, simbola, dvostrukih značenja i finih mozaika detalja. Kada zaplet stigne do tačke u kojoj na scenu stupa policajac, kao oličenje krute racionalnosti, čini se da će koloplet fantastičkih događaja biti ukroćen. Međutim, efikasnost aparata oslonjenog na uzrok-posledica logiku blokirana je neprobojnim tajanstvom i svedena na instiktivne spekulacije i konstrukcije nižeg inspektora odlučnog da dokuči istinu o nestalom lešu koja nije poznata ni glavnoosumljičenom piscu, uvučenom u igru van njegove moći poimanja. Sistemi ponašanja i čitava ustrojstva svetova u kojima likovi žive postepeno ali neumitno se raspadaju; promene mogu biti, na prvi pogled, i pozitivne, no, ipak je u pitanju kraj jedne vrednosne skale.

Sili entropije ne uspeva da umakne ni Dionizije Mali, tvorac kalendara i velike prevare vezane za računanje početka nove ere (sve u želji da svet opstane), koji u starosti traži način za bekstvo u drugačije telesno-duhovne sfere. Ono čemu je posvetio život odvodi ga pred vrata novih dimenzija van dometa čula i sistema mišljenja kojima se do tada služio, a koja valja preskočiti zarad daljih saznanja. Fenomen vremena neprestano izmiče ne samo Diniziju već i Rusidoru Stenki, igra se sa njima starih igara mačke i miša, dopuštajući im da samo naslute prave razmere predmeta svojih proučavanja u kome se stiču egzaktno i ezoterijsko. Sličnim metodama opsena služi se zabavljač Ruđero, duboko svestan svojim mogućnosti i (ne)sposobnosti da zagrebe površinu nemerljivih tokova prirode. Jedini koji uspeva da se uhvati u koštac sa vremenom je pekar Stefan Borislavski koji svoje romane posvećuje kalendaru, časovniku i vremeplovu. Za čitaoce prethodnih Radonjićevih romana, “Priručnik za pauna” (1993) i “Traktak o šeširima” (1995), ovaj raspored više je nego simptomatičan jer se može prepoznati i kao spisak tema koje je Radonjić razvijao: “Traktat…” jeste priča o vremeplovu u obliku ormana (baš kako piše Borislavski) a “Tri ukradena romana” se bave i postankom kalendara. I ove koincidencije, svakako, nisu slučajne, baš kao što nekolike epizode i likovi iz prethodnog romana imaju u ovom parnjake (npr poseta maglovitoj banji-izletištu, čudne sluge-ljubimci koji imaju značajnu a prikrivenu ulogu u dešavanjima); na sličan način bili su povezani prvi i drugi Radonjićev roman, a svi se mogu odrediti i kao ‘sofisticirani krimići’. Naravno, samo će pažljiviji čitaoci otkriti ove igrarije koje pročitanom daju novu vizuru i potvrđuju na početku navedeni autorov iskorak iz fama o literaturi. Odstupanje od instantnih razrešenja i upiranja prstom u ubicu podrazumevaju se, i njima pisac dovršava svoju stilističko-žanrovsku bravuru u kojoj izgrađena dinamika kratkih poglavlja dozvoljava fino raspoređivanje nivoa tenzija, a slaganje segmenata u celine uvek je dovoljno zatvoreno da oslika mikro prizor i otvoreno za nadovezivanje u nekom od sledećih delova. Rezultat ove stilske vežbe u formi kratkog romana je rafinirana i uzbudljiva proza, kakvih je malo u savremenoj književnosti.