STVARANJE - Vladimir Megre

Ljubavi i Boga dijalog oproštajni, objavio je početak sve zemaljske Ljubavi.
- Moj Bože – Tvorca je Ljubav prizivala – Kada odem, sam, nevidljiv, zanavek, na svim životnim planovima postojanja, nevidljiv ćeš biti.
- Moj sin i kći moja neka blistaju odsad pa zanavek, na javi, pravedno je.
…- U danu nastupajućem, uzneću se sa praskozorjem. Tvorevinama svim, bez isključenja, zrak Sunca će milujući ih na Zemlji pomoći, da shvate kćeri i sinovi moji, da svako može sam, Dušom svojom, sa Dušom razgovarati mojom.
…- Moj Bože – sjaj Ljubavi je šaptao – zašto? Odgonetke nema u meni. Zašto? Čak ni iskricu jednu moju pored sebe nisi zadržao?
Govorom Ljubavi, iz tame vaseljenske, već nevidljiv nikome, još neshvaćen ni od koga, Bog je odgovorio. Njegove reči Božanske odjeknuše:
- Sebi ostaviti, znači nedovršenost – kćerima i sinovima mojim…
…- Požuri, Ljubavi moja, požuri, bez promišljanja. Požuri sa poslednjom iskricom svojom i prigrli sve buduće moje sinove i kćeri.
Ljude Zemlje je vaseljenska energija Ljubavi obujmila. Sva, do poslednje iskrice. Sve je bilo u njoj. Sred Vaseljene beskrajne, na svim živim planovima postojanja istovremeno, postao je čovek od svih bitnosti silniji.
… Vazduha nakupivši više u grudima, koliko god je imao snage, kriknuo je Adam. Njegov krik je bio osobit, a ne životinjski, najnežnijim tonovima ispunjen. Utihnulo je sve uokolo. Slušala je Vaseljena po prvi put, kako likujući, stojeći na Zemlji, peva čovek! Pevao je čovek! Sve što je ranije u galaksijama odjekivalo, utihunlo je. Pevao je čovek! Slušajući sreće pesmu, ceo svet vaseljenski je spoznao: nema ni u jednoj galaksiji strune kadre da lepši ton ispusti, od zvuka pesme ljudske Duše!