LEONID LEONOV KOMPLET 1 - 12

*** Zaštitni omoti delimino požuteli od starosti, same knjige u dosta dobrom stanju ***

Леонид Максимович Леонов ( рус . Леонид Максимович Леонов ; 31. мај [ ОС 19. мај ] 1899 — 8. август 1994 ) је био совјетски романсијер и драматург социјалистичког реализма . Његова дела упоређују се са дубоким психичким мукама Достојевског .

Рани живот
Леонов је рођен у Москви 1899. године. Његов отац, Максим Леонов, био је самоуки сељачки песник који је једно време био председник Суриковљевог књижевног и музичког круга ( Суриков је такође био сељачког порекла). Максим Леонов се касније придружио књижевној групи „Среда“ у Москви, међу чијим су члановима били Максим Горки , Леонид Андрејев и Иван Буњин .

Леоновљево најраније сећање је из 1905. године, када је великог кнеза Сергеја Александровича од Русије убио терориста Калајев . Исте године, Леоновљев отац је ухапшен због два памфлета које је објавио. Леонова је бака два пута водила у посету оцу у затвору. Након што је одслужио 20 месеци, Максим Леонов је прогнан у Архангелск . Леонов га је тамо неколико пута посећивао, а његови утисци и запажања касније су се одразили у многим његовим делима, посебно у „Сот“ .

Похађао је Московску трећу гимназију од 1910. до 1918. године. Његове прве песме, критике и новински извештаји објављени су 1915. године у часопису „Северноје утро“ . Намеравао је да студира медицину на Московском државном универзитету , али су му планови поремећени избијањем Руског грађанског рата .

Током Руског грађанског рата , Леонов је радио као репортер у Црвеној армији . Пуштен је из Црвене армије 1921. године како би наставио школовање. У то време је планирао да студира сликарство. По повратку у Москву није могао да пронађе ниједног од својих блиских рођака и познаника, али је на крају примљен у кућу свог ујака, бравара по имену Васиљев. Леонов је добровољно радио у ујаковој радњи како би се одужио ујаку што га је примио. Касније се за њега заинтересовао познати графички уметник Фалиљев. Фалиљев га је упознао са неким познатим књижевним личностима и уметницима почетком 20-их, укључујући издаваче Соломона Копелмана (из издавачке куће „Шиповник“) и Сергеја Сабашњикова. Након што су видели неке од његових раних прича, обојица су му понудили да их објаве. Ово је био почетак Леоновљеве професионалне књижевне каријере. Међу његовим првим причама биле су „Бурига“ и „Дрвена краљица“ (1923).

Његов први (и можда најбољи) роман, „Јазавци “ (1924), користи прилично конвенционалан стил, али је испуњен сељачким говором; „бави се утицајем Револуције на село и сељаштво и симболично супротставља брата брату у борби“. Његов мрачни роман „Лопов “ (1927), смештен у криминални подземље руске престонице, топло су дочекали критичари у Русији и иностранству, али Браун сматра да је „извршење покварено самосвесним књижевним позама аутора и његовим транспарентним извођењем себе из ирационалисте Достојевског. Леонов ипак врши проницљиву психолошку дисекцију свог главног лика, разочараног комесара који је постао члан банде лопова. Написао је темељно прерађену верзију овог романа 1959. године“.

Оженио се Татајаном Михаиловном Сабашниковом 1926. године; пар је имао две ћерке. Посетио је Максима Горког у Соренту 1927. године. Московско уметничко позориште, под управом Константина Станиславског, поставило је Леоновљеву драму „Донтиловск“ , која се одвија у удаљеној сибирској заједници. Представа је премијерно изведена 17. фебруара 1928. године, након што је три дана раније дата претпремијера управном одбору позоришта. И одбор и шира штампа нису одобрили идеолошки став драме ; Анатолиј Луначарски је , пишући у лењинградском часопису „Краснаја“ , [ потребно појашњење ] описао ју је као корак уназад за позориште.

„Совјетска река“ (1930) описује изградњу фабрике папира на обалама реке усред сибирске шуме; „Скутаревски“ (1932), „вероватно једно од његових најбољих дела по стилу и интелектуалној снази, истражује психолошке проблеме истакнутог научника који ради у социјалистичкој држави и, у ономе што је несумњиво аутобиографска изјава, прати његов развој од скептичног критичара новог поретка до ентузијастичног присталице“. Године 1934, Леонов је помогао Максиму Горком да оснује Савез совјетских писаца . Следеће године објавио је фантазију о совјетској будућности, „ Пут ка океану“ , у којој јунак, „још једно отелотворење Леонова, медитира о патњи коју је проузроковао и поднео и покушава да одговори на питање да ли је то вредело у укупној економији историје“.

Одмах након почетка Другог светског рата , Леонов је написао неколико патриотских драма, које су брзо екранизоване и донеле му Стаљинову награду (1943). Његов роман „Руска шума“ (1953) власти су прогласиле узорном совјетском књигом о Другом светском рату и добио је Лењинову награду , али је његова импликација да је совјетски режим посекао „симбол старе руске културе“ изазвала извесну нервозу, а Никита Хрушчов је подсетио аутора да „нису сва дрвећа корисна... с времена на време шума мора бити проређена“. Године 1945, Леонов је био дописник за Правду на Нирнбершким процесима . Изабран је за посланика Врховног совјета Совјетског Савеза 1950. године. Године 1967, Леонов је проглашен Херојем социјалистичког рада . Пет година касније примљен је у Академију наука Совјетског Савеза . Током последњих деценија свог живота радио је на мрачном националистичко-религиозном епу „Пирамида“ (1994).

Корнеј Чуковски је у свом дневничком запису од 21. августа 1946. године описао Леонова на следећи начин:

Много виђам Леонида Леонова и дивим се његовом сјајном карактеру. Он је снажан човек, добро наоружан за живот. Посећује га једном или два пута недељно и непрестано прича, али никада не помиње своје планове, пројекте или тријумфе. Мали театр сутра премијерно приказује неку његову представу, рецимо, или му је јуче изашла књига – причаће три сата и никада о томе не проговори. Не само да у њему нема ни трага хвалисавца, већ стално прича о својим неуспесима и поразима. Може све да уради рукама: прави абажуре, столове и столице; обликује лица од глине; направио је величанствени упаљач за цигарете од бронзе – има све врсте инструмената и алата. Погледајте како рукује семеном или бобицама и знаћете да има таленат за зеленило. Једноставан колико год изгледао, своје карте крије. Добро је васпитан и добро организован, чудно му недостаје љубазности, али је пунокрван, и има песничку природу. Укратко, он је типичан Рус.

Leonid Leonov Sabrana dela 1-12
Tvrdi povez sa zaštitnim omotom
1. Pripovetke 1 266 str.
2. Pripovetke 2 329 str.
3. Jazavci 385 str.
4. Lopov 1 291 str.
5. Lopov 2 367 str.
6. Skutarevski 330 str.
7. Put ka okeanu 564 str.
8. Soć / Skakavci 386 str.
9. Ruska šuma 1 380 str.
10. Ruska šuma 2 393 str.
11. Drame 1 267 str.
12. Drame 2 259 str.

10/7