ODAVDE SE NE VIDI NEBO - Dara Pašić

Roman koji je pred nama predstavlja autorkin prozni pokušaj da, u svetlosti sopstvenog životnog iskustva, literarno artikuliše jedan, po mnogo čemu sasvim naročit svet, svet slepih. U pitanju je svet mladih, svet ljudi željnih života i životne radosti, ljudi radoznalih i neposrednih, sudbinski međusobno povezanih, upućenih jednih na druge, na tugu, zajedništvo, ljubav i patnju, a opet - svet ljudi čiji su životi, na ovaj ili na onaj način, duboko obeleženi irevertibilnom činjenicom (eufeministički, danas se ta činjenica najčešće imenuje rečju hendikep) odsustva vida.
Osnovni kvalitet proze gospođe Pašić je u njenoj neposrednosti i dokumentarosti. Naprosto imponuje autorkina želja da, u formi pisanog svedočanstva, od zaborava sačuva nešto od atmosfere sopstvene mladosti i sopstvenog sazrevanja. Pišući o sebi pisala je o drugima, pišući o drugima nije mogla a da ne piše o sebi. Sve se dešava u jedinstvenom krugu, u krugu ljudi koji dele zajedničke teme, interesovanja, muke i zablude, ljubavi i tegobe. Ono što se čitaocu ovog teksta nudi je neposredan, spontan, na trenutke plemenito naivan, iskren, srećno neopterećen pretenzijom ka perfekciji literarnog izraza opis sveta slepih.