PROKLETI SA AZINARE - Luka Gorgolini

Оно што остане после рата су званичне бројке, институционализовано и службено признато сећање, као и успомене протагониста. Да би била што је могуће успешнија, историјска реконструкција има потребу да обједини и протумачи војна збивања, политичка и дипломатска решења, економске издатке, материјалну штету и људске губитке, али мора и да се пребаци у унурашњост те родољубиве епопеје, која се са слављењем битака и јуначких подвига у њима разлила по колективној машти. Најпосле, она треба да се суочи и са субјективним искуством оних који су на некакав начин били укључени у рат. У овом случају, ради се о документованој грађи чија ће употреба из темеља уздрмати традиционалну историографску интерпретацију ратова.

Сада је светлост дана угледао овај његов нови и комплекснији рад, који је рођен, готово случајно, на малом гробљу у Карпењи, где једна надгробна плоча, смештена на зиду ограде, са десне стране од онога ко улази, сећа на смрт двојице мађарских војника (умрлих 24. марта и 7. априла 1919. године), те на крај једног аустријског војника, 28. маја исте године. Вероватно су сва тројица умрла од истог узрока: „шпанске грознице”. Хронике на дан 23. марта бележе и смрт услед случајног пада још једног Мађара, Ласла Суке, од свега 19 година, сахрањеног на гробљу Пјетрарубије, неколико километара од Карпење. Горголини познаје врло добро ове зоне, и стога смо, разговарајући, покушавали да схватимо откуд ова присуства у срцу апенинске провинције Пезаро. Није потребно много да би се разрешила ова мала мистерија: ти војници чинили су део групе аустроугарских затвореника који су на том углу Монтефелтра радили на пошумљавању Карпењске горе. Током истих тих дана када смо разговарали, један дневни лист је посветио чланак затвору у Азинари, указујући на присуство ратних заробљеника на острву од 1915. године. Одавде до одлуке да се започне пројекат истраживања о тој теми унутaр Лабораторије за друштвену историју „Memoria del Quotidiano”, корак беше кратак. – из Предговора