ZASLEPLJENOST - Mirča Kartaresku Komplet 1 - 3

Prevele s rumunskog: Ileana Ursu Nenadić, Daniela Jovanović i Marija Nenadić

Prvi tom monumentalnog romana Zaslepljenost vodi nas u lavirint detinjstva, snova i sećanja, u prepoznatljivoj, ali sablasno izvitoperenoj slici Bukurešta osamdesetih. Stan u blokovskoj sivoj zgradi na periferiji postaje pozornica nadrealnih prizora: mušica koja se pretvara u kaleidoskopski univerzum, hodnici koji se uvijaju u beskraj, senke koje govore iz zidova, deca s darom predviđanja i majka čiji pogled vodi u dubine nepoznatog. Pripovedač se priseća detinjstva — ali ta sećanja više liče na halucinacije nego na istoriju.

Kartaresku piše kao onaj koji sluša svet s druge strane stvarnosti, kao onaj koji diktira iz sna: realnost se stalno rastače, pretvara u tekst, tekst u viziju, a vizija u nešto što čitaoca usisava i menja. Hipnotišuća proza Levog krila uspostavlja unutrašnju geografiju trilogije — mapu snova i ranjivosti, detinjstva kao metafizičkog događaja.

Kartaresku piše kao što Dali slika i Kafka diše: stvarnost je deformisana do tačke unutrašnje istine.

— Matej Kalinesku

--------

Središnji tom Zaslepljenosti najeksperimentalniji je i najsmeliji deo romana, u kojem se lirski tokovi proširuju u mrežu paralelnih narativa i istorijskih slojeva. Pripovedanje se udaljava od lične prošlosti i kreće u intenzivno istraživanje identiteta, telesnosti, kreativnosti i sećanja — kao da se sama svest pokušava predstaviti kao umetničko delo.

Telo je srce trilogije – mesto gde sve niti započete u Levom krilu pulsiraju punom snagom. Kao što se telo naratora razvija, menja i stari, tako se i svet oko njega transformiše u vrtlog vizuelnih i emotivnih prizora, u barokni mozaik priča o dvoglavim pesnicima, tajnim društvima i čudesnim ženama koje nestaju u svetlosti. Kockice tog intimnog mozaika uvezane su univerzalnim pitanjima o postojanju, i deo su jedinstvene prozne katedrale koju čitalac naslućuje, ali čija struktura će mu se ukazati tek na kraju ovog fantazmagoričnog literarnog iskustva.

Kartaresku ne piše knjige — on stvara kosmičke sonde svesti koje nas izbacuju iz vremena.

— Le Monde des Livres

--------

U završnom tomu Zaslepljenosti, Kartaresku zatvara krug introspektivnog putovanja, donoseći istovremeno razrešenje i novu složenost. Stan, majka, grad, snovi — sve se vraća, ali sada kao senka, kroz prizmu zrelosti, melanholije i metafizičke čežnje pripovedača, koji pokušava da razume ono što nikada nije bilo rečeno, kako bi sastavio rasute delove ličnog i kosmičkog identiteta. Bukurešt više nije samo grad, već sablasni teatar u kojem se hodnici granaju kao neuronske mreže, a svakodnevica postaje alegorija duhovnog buđenja. Upoznajemo pisca koji piše roman o piscu koji piše… — ogledalo se beskonačno umnožava, kao i identiteti koji su istovremeno stvarni i izmišljeni.

Motivi leptira, praznih pozorišta, misterioznih figura u tramvajima, putovanja vozom ka nepostojećim destinacijama i gradova pod zemljom utkаni su u tekst koji balansira na granici između prisustva i nestanka, stvarnosti i halucinacije. Desno krilо je duboko kontemplativno i emotivno zatvaranje trilogije, roman sabiranja koji tek nominalno zaključuje priču koja nastavlja da se širi u svim pravcima — ka detinjstvu, smrti, jeziku i onome što dolazi posle reči.

Kartaresku stoji rame uz rame s velikanima: njegov roman je i Borhesova biblioteka i Prustovo vreme — i nešto treće, sasvim njegovo.