MAJKL DŽERIJEV BRAT - Džek London

Pitoma, živopisna, šarolika Južna mora uvedena su, kao čarobni prirodni dekor, u svetsku književnost znatno pre Džeka Londona, ali ih verovatno niko, do ovog pisca, nije prikazao u tako raskošnim, jarkim, opsenjujuće privlačnim bojama.

Bez obzira, međutim, na različitost podneblja u kojima se njihova radnja zbiva, postoji prisna veza između „Belog Očnjaka” i „Glasa divljine” s jedne, i Džerija Ostrvljanina” i „Majkla, brata Džerijevog” s druge strane. U svim ovim knjigama, naime, centralni su likovi izvanredno izvajani, gotovo kao ljudski karakteri, likovi pasa. Ali to nije samo izraz Londonove jednostavne, sentimentalne ljubavi prema psećem rodu, već njegovo dublje pronicanje u sukob između, po njemu, čistog, nevinog, prirodnog sveta, i po životnom iskustvu ovog pisca, ružne, moralno često, unakažene civilizacije modernog čoveka.

„Majkl, brat Džerijev”, možda ponajbolje od sva četiri pomenuta romana, izražava ovakva stanovišta slavnog pisca. Pitomoj, vedroj, poverljivoj prirodi Majklovoj, London oštro suprotstavlja sve rugobe sveta svog vremena, sva zla moderne civilizacije: bezobzirnost, pohlepu, nedostatak ljubavi, zatvorenost u sebe samu. Dok slika tužnu sudbinu Majklovu, čiji život u kolovratu šarolikih zbivanja zaista postaje „pseći”, London na scenu izvodi čitavu galeriju tipova, kod kojih se, samo iznimno, mogu naći tragovi osnovnih ljudskih vrlina.