DEKAMERON - Đovani Bokačo

Мало је књига које су на тако рђаву гласу; мало је књига које су толико много читане колико је читан Декамерон.
Читан? Ко је читао ту књигу? Ко је од оних безбројних особа што су је узимали у руку отпочео са првим ставом па завршио са последњим?
Ну, да ли је то потребно? Не каже ли сам Ђовани Бокачо у своме поговору: „Ко хоће да чити ове приче, нека изостави оне које су му одвратне, па нека прочита оне које му се свиђају”? Има ли какав црвени конац, који ових сто прича везује једну за другу?
Има. И ко тај конац потражи, потпуно ће разумети Декамерон; једино онај који га је нашао моћи ће донети свој суд о уметничкој и моралној вредности ове књиге.
Према томе, увод у ове приповетке од десет дана може само дати покушај да се определи место што га ова књига као целина узима у књижевности и у њиховом животу њенога писца, покушај да се читалац покрене да на њу гледа као на једноставно ремек-дело, да је чита као целину.