UMETNIČKA PROZA - Nikola Milošević

O autoru

Никола Милошевић (Сарајево, 17. април 1929 — Београд, 24. јануар 2007) био је српски филозоф, теоретичар књижевности, писац и политичар, академик САНУ, лидер Српске либералне странке.

Биографија
Никола Милошевић је рођен у Сарајеву 1929. године, гимназију је завршио у Београду, где је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. На истом факултету је магистрирао и докторирао. Био је редовни професор Теорије књижевности на Филолошком факултету у Београду од 1969. године до пензионисања. За редовног члана САНУ изабран је 1994. године.

Посебно се ангажовао 1968. на студентским демонстрацијама. Запамћен је по својим свакодневним, ироничним и духовитим коментарима уводних чланака листа „Политика“.

Био је један од интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке, лидер Српске либералне странке, оштри критичар режима Слободана Милошевића, а од 2003. године био је народни посланик у Скупштини Србије. Преминуо је у Београду 24. јануара 2007. године после дуге и тешке болести у 78. години живота.

У свом плодном раду бавио се филозофијом, књижевним радом, публицистиком и књижевном критиком. Био је председник Задужбине „Милош Црњански“. Аутор је више књига, књижевно историјских и књижевно теоријских студија, као и великог броја есеја, предговора, рецензија и књижевних критика. Учествовао је у многим књижевним и политичким јавним трибинама. Написао је преко двадесет књига филозофске и књижевно-теоријске тематике, неколико књига политичке тематике и три романа. У свом књижевно-теоријском раду претежно се бавио херменеутичком анализом дела која се широко сматрају врхунцем западне књижевности (Албер Ками, Мигел де Сервантес, Достојевски итд). Био је један од првих мислилаца који је у српској средини анализирао дела руске религиозне филозофије (посебно Берђајева). Такође се бавио проблемима филозофске антропологије, филозофије религије, односа између књижевности и филозофије као и односа између идеологије и филозофије (посебно је разматрао различита питања марксистичких идеологија и филозофије). Свој особени приступ књижевним делима и филозофским проблемима развио је још у својој првој објављеној књизи, Антрополошки есеји из 1964. године. Од студентских дана Милошевић се бавио филозофским проблемима у књижевним делима. Након завршених студија предавао је на Одсеку за књижевност Филозофског факултета (доцнијем Филолошком факултету). Ту је предавао курсеве из области теорије књижевности, специјалистичке курсеве о Достојевском и античкој поетици. Важио је за доброг предавача цењеног међу својим студентима. О њему као предавачу посебно је повољно писао његов студент Мило Ломпар. Милошевић је радо држао и јавна предавања о различитим филозофским темама. Током 80-их година 20. века био је један од најактивнијих предавача на јавним предањима (по броју предавања испред њега су били Бранко Павловић и Владета Јеротић).

Тумачећи различита књижевна дела развио је специфични метод књижевне херменеутике где је настојао, проналазећи недоследности у филозофским и књижевним делима (у филозофским делима те противуречности се, по Милошевићевој мишљењу, састоје у логичкој недоследности док се у књижевним делима састоје у неубедљивој психолошкој мотивацији ликова), да открије и протумачи психолошку или идеолошку мотивисаност творца одређеног дела.[1][2]

Професор Милошевић је своју личну библиотеку са више хиљада књига завештао Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова супруга и син предали су књиге, преписку, белешке и осталу Николину заоставштину овом факултету, на којем је тако формиран Легат професора Милошевића.