NE LOMI MI LOJZE NE KRADI MI GROJZE - Sneška Ćosić

Petak je, noć. A noću čaršijska glavna ulica poprimi izgled pozornice. Prigušena ulična svetla, poneki zalutali prolaznik i misli koje odzvanjaju pločnikom. Gledaoci se kriju iza zavesa otvorenih prozora, tihi, da što bolje čuju razgovore koji se vode pod okriljem noći.
I upravo te noći, dok njeni koraci odzvanjahu kaldrmom, začu glas koji kao da je dolazio duboko iz njenog uva:
– Ćerko?!
Okrene se, nigde nikog nema. Lagano nastavi dalje kad opet začu:
– Ćerko! – samo sada doziv, bez pitanja.
Svež željinski vetar joj malo podiže suknju. Saže se da je spusti i kao da je preko svoje osetila i majčinu ruku kako zajedno sa njenom vuče suknju nadole.
– Majka? – nesigurno pita u sebi. Tišina, ne čuje ništa sem srca koje užurbano počinje da lupa.
Ubrzava korake, ne iz straha, nego iz želje da što pre stigne kući i proba da uhvati ako može, taj glas, u čašu da ga stavi, da ga čuva.
Snežana Ćosić