PESME - Tin Ujević

Ujevićeva poezija može se opisati kao vrlo promenljiva. Naime, od njegovih najranijih početaka kada je objavljen njegov prvi sonet „Za novim vidicima“ pa sve do poslednje zbirke koja je objavljena 1954. godine, njegova poezija se razlikuje na tematskom i idejnom planu, a isto tako i na polju tehnike. Kako je usvajo znanje i poglede modernizma s kraja 19. i početkom 20. veka, tako je i tekao pravac njegovih dela.


Ujevićevo pesništvo se uslovno može podeliti na dve faze. Prva, početna faza, od 1914. godine i „Hrvatske mlade lirike“ pa sve do 1930. godine. Ova faza obuhvatala je dela „Lelek sebra“ i „Kolajnu“. Druga faza njegovog stvaralaštva obuhvata njegove tri kasnije zbirke. U pesmama „Hrvatske mlade lirike“ (Sfinga, Ogledalo, Što šapće vodoskok) preovladavaju inpersonalnost i slikovni elementi, dok su u samostalnim zbirkama iz prve faze očiglednisimbolički uticaji. U zbirkama iz prve faze možemo uočiti strogu pesničku formu, gde sonnet zauzima prvo mesto uz primenu akcenatsko-silabičkog stiha. Prisutna je velika emocionalnost subjekta koji glorificira patnju roba i predanost velikoj ljubavi. I žena i ljubav su glavne teme obe zbirke. Ujević je ženama dao mitske oznake pa se one mogu pronaći pod imenima Gospa, Eva, Vivijana, Bogomoljka, Majka, Prinčipesa. Ipak, u zbirci „Lelek sebra“ Ujević se pomalo udaljava od motiva žene i okreće se verskim motivima (Duhovna klepsidra) da bi se zatim okrenuo ljudskoj sudbini (Svakidašnja jadikovka), zatim nostalgiji za domovinom (Slaboća) ili obnovi mita o budućoj ideji slavenstva (Rusija Rusiji).