ČEDOMIR ILIĆ - Milutin Uskoković

O autoru

Милутин Ускоковић (Ужице, 4. јун 1884 — Куршумлија 15. октобар 1915) био је српски књижевник и правник. Још на самом почетку књижевног рада, написао је неколико књига: две збирке цртица Под животом (1905) и Vitae fragmenta (1908), [два] романа Дошљаци (1910), Чедомир Илић (1914) и једну збирку приповедака Кад руже цветају... (1912). Године 1914. изишао је у Београду његов превод Максима Ларошфукоа.[1]

Рођен је и школовао се у Ужицу, а касније у Београду. Докторску дисертацију из права стекао је на Универзитету у Женеви, где се 1910. године и оженио. По повратку у Београд, радио је чиновничке послове и писао књижевна дела. У току Првог светског рата је психички оболео гледајући тортуре кроз које пролази српски народ и извршио самоубиство у реци Топлици, код Куршумлије. Иако је преминуо млад, био је плодан писац и иза себе оставио неколико дела. У његову част се књижевницима додељује награда „Милутин Ускоковић” за најбољу необјављену причу на српском језику, у његовом родном граду Ужицу.

Биографија
Детињство
Милутин Ускоковић рођен је 4. јуна 1884. године у Ужицу, у трговачкој породици, од оца Мијаила и мајке Софије (Соке), који су имали једанаесторо деце (девет синова и две кћери). Родна кућа се налазила у насељу Липа, а дотадашња успешна породична трговина, која је углавном била окренута према Сарајеву и Босни и Херцеговини, већ у то време била је пред гашењем због аустроугарске окупације ове земље и затварања границе према Србији.[2]

Уписао је 1890. године основну школу у родном граду. Рано детињство и године школовања провео је у оскудици, али је са успехом похађао основну школу, као и шест разреда гимназије. Као ђак ужичке гимназије од 1894. године добијао је државну стипендију („благодејање”), а веома брзо и активно укључио се у рад ђачке дружине и усмерио се према књижевности. Иначе, у приближно исто време, у ужичку гимназију ишли су Димитрије Туцовић, Душан Поповић, Радован Драговић, Драгиша Лапчевић, каснији оснивачи и значајни идеолози српског социјалдемократског покрета. Пошто је Ужичка гимназија тада имала свега шест разреда, Ускоковић је од школске 1900–1901. године био принуђен да оде у Београд и тамо да настави даље школовање. Седми и осми разред завршио је у Гимназији „Вук Стефановић Караџић” (Друга београдска гимназија), где је такође добијао државну стипендију, али је био принуђен и да се сам издржава тако што је давао часове слабијим ђацима из богатијих породица.[2]

Школовање
После завршене гимназије, у јесен 1902. године, уписао је Правни факултет у Београду. За време студирања примао је државну стипендију, а напоредо с тим самостално се издржавао, тако што је наставио приватно да држи часове слабијим ђацима, али је поред тога радио и као практикант у Државној статистици, у општинском физикату, као и у Министарству унутрашњих дела. Један део скромних прихода добијао је и као новинар сарађујући у листовима и часописима (Нова искра, Дело). Тада је почео да објављује и прве књижевне прилоге (песме у прози, цртице, записе, као и приповетке), а од 1903. године постао је присталица идеје јужнословенског уједињења и близак са омладином која се окупљала око Јована Скерлића. Познато је и да је учествовао у демонстрацијама 23. марта 1903. године, које су претходиле Мајском преврату и збацивању династије Обреновић. Током 1904. године био је међу организаторима Мале конференције југословенских књижевника и уметника, Првог ђачког југословенског конгреса у Београду и Прве југословенске уметничке изложбе, а по оснивању листа Политика постао је члан њене редакције, заједно са Владиславом и Дарком Рибникаром, Браниславом Нушићем и другима.[2]

Објавио је 1905. године у Београду прву књигу Под животом, сачињену из кратких прича, лирских песама и записа, коју је критика, а међу њима и Јован Скерлић, веома лепо прихватила. Исте године умире му отац Мијаило.