IZABRANA DELA - Vladimir Nazor

O autoru

Владимир Назор (Брач, 30. мај 1876 — Загреб, 19. јун 1949)[1] био је хрватски и југословенски књижевник, а при крају живота и председник НР Хрватске.

Биографија
Рођен је у Бобовишћу,[2] грађанску школу је завршио на острву Брачу, а гимназију у Сплиту. Студирао је природне науке, математику и физику у Грацу и Загребу. Дипломирао је 1902. године. Предавао је у Хрватској гимназији у Задру, а од 1903. до 1918. године у Истри, гдје је уједно и провео највише свог живота.[3] Пензионисан је 1933. године у Загребу као управник дјечјег дома. Прво дјело му је било Славенске легенде (1900).

Године 1904, у Задру је објављено његово дјело Књига о хрватским краљевима, а у то вријеме је почео писати и Истарске приче. Коју годину касније објавио је Велог Јожу (1908) — дјело по коме ће Назорова проза бити препознатљива, а које је он сам сматрао неуспјелијим. Године 1916, објавио је неколико књига: Утва златокрила, Медвјед Брундо, Стоимена.

На изборима 1934. Назор се кривим политичким потезом изјаснио за такозвану Јевтићеву листу, те су му неко вријеме затворени ступци свих новина, часописа и врата свих издавача. Недуго послије тога, 1939. године, објавио је Пастира Лоду и Дедека Кајбумшчака.

У партизанима

Владимир Назор, рад Звонка Цара
Иако у годинама и нарушеног здравља, године 1942. је с пјесником Иваном Гораном Ковачићем преко реке Купе отишао у партизане, о чему је извијестио чак и Радио Лондон.

Назор је почео водити дневник С партизанима, који се сматра једним од најупечатљивијих ратних дневника поред дневника Владимира Дедијера и Драгојла Дудића.[4]

Јануара 1943. је у запаљеном српском селу крај Вргинмоста написао једну од најпотреснијих песама о страдањима Срба „Мајка православна“.[5]

Послије рата
Послије рата објавио је и Пјесме партизанске. У рату је био предсједник Извршног одбора ЗАВНОХ-а, а након рата и први предсједник хрватског Сабора. Као новопримљени академик, 1949. године је имао и свој посљедњи јавни наступ на којем је читао одломке из своје недовршене збирке У завичају. За педесет година плодног рада Назор је писао пјесме, приповијетке, приче за дјецу, путописе, романе, дневнике, расправе и преводио италијанске и њемачке пјеснике.[6]

Његовим именом је названа највећа награда у Републици Хрватској „Награда Владимир Назор“, која се додјељује за најбоља умјетничка остварења на подручју књижевности, музике, филма, ликовних и примијењених умјетности, позоришне умјетности, као и архитектуре и урбанизма.

Основна школа у Ђурђину, код Суботице носи његово име.