SATIRE - Erih Koš

O autoru

Ерих Кош (Сарајево, 15. април 1913 — Београд, 25. мај 2010) био је српски књижевник, преводилац и академик[1] јеврејског порекла.[2]

Биографија
Основну школу и гимназију завршио је у Сарајеву. Дипломирао је право на Београдском универзитету 1935. године.[3] Као студент приступио је напредном покрету и био више пута хапшен, а у току 1935. године неколико мјесеци био је притворен у логору у Вишеграду. Слиједеће године Суд за заштиту државе осудио га је на годину и по дана затвора. По изласку из затвора радио је као адвокатски приправник у Сарајцву и Београду. Књижевношћу је почео да се бави 1938. објављујући књижевно-критичарске прилоге у сарајевском "Прегледу".[4]

У народноослободилачком рату Ерих Кош је учествовао од 1941. године.[3] У партизанским јединицама обављао је разне војне и политичке дужности у Босни и Црној Гори.

После ослобођења, Ерих Кош је био, потпредседник Комитета за културу Владе ФНРЈ, затим начелник Министарства за културу и просвету у Савезном извршном већу. Цијелу 1950. провео је у Лондону у дипломатској служби. Радио је, потом, у Народном музеју, као помоћник управника. На дужности генералног секретара Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа[3] провео је пет година (1964—1969).

Прозе Ериха Коша налазе се у више антологија и зборника савремене српске и југословенске књижевности. Такође, радови и књиге објављивани су му и на осталим језицима у Југославији, као и у Чехословачкој, Енглеској, Сједињеним Америчке Државама, Совјетском Савезу, Западној и Источној Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији. Тако исто, сам Кош преводио је на српскохрватски језик са немачког и енглеског.

Био је у више мандата члан управе Удружења књижевника Србије, као и председник и члан управе ПЕН-клуба Србије. Учествовао је, запаженим рефератима, на више конгреса ове међународне књижевне организације. Такође, један је од оснивача и првих уредника часописа "Савременик"(1955-1960).[5]

Српска академија наука и уметности изабрала је Ериха Коша 21. марта 1974. за дописног и 16. новембра 1978. године за свог редовног члана.[4][6]

Преминуо је 25. маја 2010. године.[7]

Библиографија
Збирке приповедака
У ватри (1947)
Три хронике (1949)
Записи о младим људима (1950)
Време ратно (1952)
Најлепше године (1955)
Као вуци (1958)
Прво лице једнине (1963)
На аутобуској станици (1974)
Излет у Парагвај, као осму књигу Сабраних дела (1983)
Босанске приче (1984)
Романи
Чудновата повест о киту великом такође званом Велики Мак (1956)
Il Tifo (1958)
Снег и лед (1961)
Новосадски покољ (1961)
Имена (1964)
Мреже (1967)
Досије Храбак (1971)
У потрази за Месијом (1978)
Шамфорова смрт (1986)
Писац говора (1989)
Мишеви (1991)
Кућа 25а (1994)
Књиге есеја и чланака
Тај проклети занат списатељски (1965)
Зашто да не (1971)
Приповетка и приповедање (1980)
Сатира и сатиричари (1985)
Књиге аутобиографске прозе
Узгредне забелешке (1990)
Између редова (1994)
Одломци и сећања
Писци I и II