PRIPOVETKE - Niko Bartulović

Нико Бартуловић или, како га другачије називају, Андрић са острва, поред неколицине романа објавио је и збирку приповедака. Још један приморски писац, поред Симе Матавуља, који је оставио трага у српској књижевности, упознајући нас са духом Хрватског приморја и свог родног Старог Града.

Са појавом епохе реализма роман и приповетка доживљавају своју експанзију, а таква традиција наставља се почетком, али и у току целог 20. века, почев од Вељка Петровића и Петра Кочића преко првих Андрићевих приповедака, па све до приповедака постмодернизма Милорада Павића. Но, као што и свака књижевна врста доживи сопствену еволуцију у току одређене епохе, која јој на тај начин оставља свој печат, тако су и приповетке Ника Бартуловића огледало прве половине 20. века.

Његове приповетке су на међи Петровића и Матавуља. Његови јунаци су школовани људи, попут Петровићевог Милоша Оке, који се враћају у свој завичај како би тамо успели да се остваре. Но, повратак из светских престоница у мало место представља нешто што бисмо еуфемистично могли назвати „сукоб средина”. Мала средина и родни град захтевају од њиха да постану оно што су били пре него што су доживели свој преображај и постали високо образовани људи. Они су попут мора учмалости које им не допушта да допливају до неке обале и на тај начин се спасу ње саме, већ их задржава у себи и оставља их да се даве у прописаним нормама везаним за само место.

Бартуловић у својим приповеткама слика патријархалну српску породицу у којој се отац за све пита, а његов љубимац у породици је син и њему ће све дати, за разлику од женске деце, која остају у другом плану и ту су да служе оцу и брату. Међутим, ту нам писац поставља питање: да ли се добро добрим враћа или се уместо тог добра добије нешто сасвим супротно и неочекивано?

Као готово и свака збирка приповедака, и у Изабраним приповеткама Ника Бартуловића наићи ћете на онај тип приповетке у којој се слика забрањена или неостварена љубав двоје младих, али и пријатељска љубав између два потпуно различита карактера, која траје до гроба, али се наставља и након њега.

У својим приповеткама Бартуловић је представио слику своје стварности и том сликом доказао да неке теме, неки карактери и неке особине стварности никада неће престати да постоје.