NARODNA KNJIŽEVNOST

Narodne priče najvažniji su dio narodne, odnosno usmene književnosti. Narodna književnost najstariji je tip stvaralaštva vezanog za jezik i javlja se u svim zajednicama gde još uvek nije razvijena pismenost. Kao i pisanoj književnosti, uloga joj je skupljanje ljudskog iskustva, pogotovo iskustva zajednice i društva, šta uključuje i razumevanje života, prirode, magije, religije, pronalaske vezane za medicinu i znanost te čuvanje ostavštine historijskih zbivanja i ličnosti.

Narodne priče pripadaju proznom delu usmene književnosti, a uz njih imamo još i poeziju i dramska dela. Narodnim pričama pripadaju bajke, basne, pripovetke, legende, predaje i razne druge vrste priča. Njihova uloga nije samo zabaviti čitaoca, odnosno slušaoca, nego ga i podučiti. Upravo ovim pričama vaspitala su se deca, učila su se koje se stvari ne smeju raditi, a koje smeju te da neka akcija ima odgovornost i posledicu. To nazivamo porukama priče, njihovim najvažnijim i najpoučnijim delom.