SOKO ZOVE LASTU - Dragan Velikić

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade

Angažovan kao kolumnista i uvek aktuelan ne samo kao pisac nego i kao esejista, Dragan Velikić u novoj knjizi kritičkih osvrta na društvene i političke apsurde u Srbiji ostaje veran svojoj nepoštednoj anatomiji nemorala, beščašća i afera koji potresaju našu svakodnevicu. Pedesetak malih priča u ovoj knjizi seciraju jednu, po autorovom uverljivom i zdravorazumskom rezonu, raštimovanu i zalutalu državu na raskrsnici svetova i vrednosti koje je napustila…

„Velikić tuguje. Nad ruinama građana, prestonice i ’takozvane republike Srbije’. Detaljno čita smrtovnice svemu, osim profitu. U izabranim kolumnama ne štedi čitaoce – jer ne štedi ni bratstvo milijardera, a ponajmanje neprepoznatog i nepriznatog huligana. I nije slučajno da soko zove lastu. Iz kolumni je jasno da je soko mučki ubijen. Kao i orao na grbu. Ali, Velikić hrani nadu i, čini se, iz te ljubavi greši. Da li je zaista vlast ’prešla granicu posle koje više nema povratka na mekši režim represije’?“
– Jelena Obućina

„Jedan od opsesivnih motiva Dragana Velikića jesu, recimo, srpski vlakovi. Nimalo slučajno, zato što ništa kao željeznice ‒ definirane strogim koordinatnim sustavom voznog reda ‒ ne pokazuje tako precizno mjeru sunovrata neke države. I zato što ništa kao raspad željezničkog sustava ne može tako uznemiriti i užasnuti nekoga s opsesivno-kompulzivnim osjećajem za red i sustav. Zlosretna Glavna beogradska stanica, izmještena s gradilišta barnumovskog Waterfronta na topčidersku periferiju, stoga je možda i najčešći Velikićev opsesivni motiv: ’Ista pamet koja je smislila Prokop kao središte beogradskog železničkog čvora, projektuje metro koji povezuje dva nigde. Pa još prodaje karte za to ništa koje vodi u nigde, a putovaće se nikada.’“
– Boris Dežulović

***

Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Od juna 2005. Do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.

Romani: Via Pula (1988 – Nagrada Miloš Crnjanski), Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 – stipendija Fonda „Borislav Pekić“), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003), Ruski prozor (2007 – Ninova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine, Srednjoevropska nagrada za književnost), Bonavia (2012), Islednik (2015 – Nagrada „Kočićevo pero“, Ninova nagrada za najbolji roman godine, VItalova nagrada)

Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985), Beograd i druge priče (2009).

Knjige eseja: YU-Atlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari (1998), Pseća pošta (2006) O piscima i gradovima (2010).

Knjiga izabranih intervjua: 39,5 (2010).

Monografija Pula – grad interval (2014) – u koautorstvu sa fotografom Igorom Zirojevićem i istoričarkom umetnosti Paolom Orlić.

Knjige Dragana Velikića prevedene su na šesnaest evropskih jezika, te na arapski i farsi. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama.

Dobitnik je Nagrade grada Budimpešte za 2013. godinu.