Vuk Drašković Sudija

Vuk Drašković Sudija
Meki povez

Junak prvog romana Vuka Draškovića je Ilija Radulović advokat. Ilija Radulovic nikako ne može da bude matrica za (običnog) srpskog pravnika i advokata. Bljesnuo je kao munja 70-tih, posle okončanja čuvene” magnetofonske afere” i još nekoliko tzv. tuzlanskih procesa. Epilog: mladi Radulović, tada sudija Okružnog suda u Tuzli, je otpušten! Ubrzo, međutim, ulazi u svetske udžbenike za studente prava. Zatim se seli preko Drine, u Šabac.

Ovdašnja (ali i svetska) štampa bila je tada prepuna napisa o “ vitezu Justicije” . Bio je to, kažu, povod za tajni sastanak tadašnjih čelnika BiH -Mijatovića, Mikulica i Renovice. Zaključili su, sa dosta besa, da srpska štampa više piše o ovom sudiji nego o celom rukovodstvu SK BiH, i “ preporučili” da se s tim prekine.

Više od decenije, posle “ tajne večere” , niko ništa nije čuo (i napisao) o sudiji Raduloviću, koji je otišao u advokate. Sve do 1981, kad ga je Vuk Drašković “ rehabilitovao” u svom romanu “ Sudija” .

Reč je o “ tuzlanskim presudama” , o “ drinskom slučaju” , slučaju monsinjora Ivana Mrše, procesu protiv predsednika i sekretara opštine Ugljevik, slučaju pogreško isprojektovane “ krivine” i “ magnetofonskoj aferi” . Ovi slucajevi su ušli u anale svetskog prava kao prva primenjena filozofija prirodnog prava u sudskoj praksi.

Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946) српски је правник, новинар књижевник, политичар и председник Српског покрета обнове. Био је потпредседник Владе СР Југославије (1999), министар иностраних послова Државне заједнице Србије и Црне Горе (2004—2006) и Републике Србије (2006—2007), као и републички посланик у Народној скупштини Републике Србије у неколико мандата (1990—2003).

Биографија
Порекло и породица
Рођен је 29. новембра 1946. године у банатском селу Међа, у породици досељеника из Херцеговине. Његов чукундеда Вук Драшковић је био припадник Горњоневесињског одреда у време Херцеговачког устанка и погинуо је на Љесковом дубу 1876. године.[3] Отац Видак је био комуниста и партизански борац за време Другог светског рата.

Шест месеци након његовог рођења, преминула му је мајка Стоја, па га је однеговала баба. Породица се убрзо вратила у Херцеговину, где је Драшковић одрастао. Живели су у Сливљима, да би се касније настанили у херцеговачкој Грачаници. Отац Видак се по други пут оженио и добио још петоро деце, синове Родољуба и Драгана, као и кћерке Радмилу, Тању и Љиљану.

Образовање и студентски дани
Основну школу завршио је у Фојници, а затим гимназију у Гацку. Најпре је требало да у Сарајеву студира медицину, али он одлучује да оде за Београд и тамо упише медицину. Међутим, уписује се на Правни факултет Универзитета у Београду. Овде упознаје колегиницу Даницу, са којом се касније и оженио.

На завршној години студија, постао је члан Савеза комуниста Југославије. Учествовао је у студентским демонстрацијама 1968. године, а после говора Јосипа Броза Тита о оправданости студентских захтева, предводио је козарачко коло на Правном факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је исте године.[4]

Новинарска каријера
У периоду од 1969. до 1980. године, радио је као новинар у агенцији Танјуг. Скоро три године је био као дописник из Лусаке, главног града Замбије. Повучен је из дописништва након лошег извештавања о Родезијском грађанском рату, што је довело до дипломатског скандала.[5]

Потом је прешао да ради као саветник за штампу Савеза синдиката Југославије, где је био главни уредник синдикалног листа Рад, од 1980. до 1985. године.[6] Једно време је провео као лични секретар и шеф кабинета Мике Шпиљка[7], председника Већа Савеза синдиката Југославије и члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије.

6/3