Ivan V. Lalić Pismo

Autor - osoba Lalić, Ivan V. , 1931-1996 = Lalić, Ivan V. , 1931-1996
Naslov Pismo / Ivan V. Lalić
Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1992
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija)
Fizički opis 85 str. ; 21 cm
Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559
(plast. )
Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992. ` --> nasl. str.
Tiraž 2.000
Beleška o piscu: str. 81-82.

Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce
Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671,
O dve godišnjice Ivana V. Lalića
Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti.
Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju.
Složen i moderan pesnički govor
Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „ Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina. “ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove.
U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („ Vidljivo, to je sigurnost / [… ] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“ , „ Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“ ). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem.

9/2