Ljubomir Simović Komplet 1 - 5

Ljubomir Simović Komplet 1 - 5
Tvrdi povez
1 Drame
2 Hleb i so
3 Boj na Kosovu
4 Duplo dno
5 Kovačnica na Čakovini

Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) српски је књижевник, преводилац и академик. Редовни је члан Српске академије наука и уметности.

Биографија

Љубомир Симовић потписује књиге за Адлигат
Рођен је од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гимназије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. [1] Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “ Видици” . Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „ Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “ Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “ Вестима” , “ Младој култури” , “ Омладини” , “ Студенту” , “ Летопису Матице српске” , “ Међају” , “ Политици” , “ Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година 20. века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда.

Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији, Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку и др.

Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности. [1]

Рецепција
Миодраг Павловић је Симовића видео као лирског песника, који се „ лако и прецизно исказује, отвара увек нове сегменте на тематском видику, елегични тон шири до трагичног, хуморно до парадоксалног, љубавно осећање у правцу еротског” . [2]

Светислав Басара је Симовића сместио међу националне песнике, али не оне који „ мрачне, националне и општељудске поноре и гнусобе прекривају вербалним пиротским ћилимима, по којима шарају мотиве из фиктивне прошлости” већ га види уз оне ствараоце, какви су били Настасијевић и Брана Петровић, који „ залазе у периферне области чулног света, где се у мноштву српске браће крије и мноштво Каина

10/5