LOW LIFE - Dejan Stojiljković

Rokenrol se najjednostavnije može okarakterisati kao muzički pravac nastao tokom pedesetih godina dvadesetog veka, koji je uz manje ili više izmena opstao sve do današnjeg dana. Nećete pogrešiti i ako kažete da je on najznačajnija subkultura dvadesetog veka, zato što rokenrol nije samo muzički žanr, već i način života, oblačenja, ponašanja… Ako se uzme u obzir da on nastaje iz bunta protiv vladajućih moralnih normi, učmale sredine, kao i iz želje za promenama, postaje jasno kolikо je suštinski jaka njegova snaga i uticaj. Voljno ili nevoljno taj uticaj se vremenom počeo osećati u svakom segmentu života. Ipak čini se da je književnost najviše dobila pojavom rokenrola, kao i sam rokenrol. Da bi se ovo ilustrovalo dovoljno je navesti samo dva imena – Leonard Koen i Bob Dilan. Njihovi stihovi, čak i bez muzičke pratnje, autonomna su umetnička dela koja zahvaljujući svojem kvalitetu nikako ne mogu da se svrstaju samo u okvir rokenrola. Nisu retki ni rokenrol muzičari koji postaju pisci (pri tom se ne misli na manje-više otužne autobiografije), ali i pisci koji rokenrol koriste kao neku vrstu pokretačke snage. To nije zaobišlo ni naše prostore. Pisci (David Albahari, Vladislav Bajac, Mihailo Pantić, Zoran Ćirić), ali i ljudi kojima je rokenrol životni poziv (Dejan Cukić, Peca Popović), dokaz su za ovu tvrdnju. U red tih „rokenrol stvaralaca“ upisao se i Dejan Stojiljković sa svojom zbirkom priča „Low life“.
Sam izraz low life u bukvalnom prevodu na srpski značio bi niski život. U žargonu se koristi kao odrednica za propalice ili moralno neprihvatljive osobe. Sa pojavom rokenrola on poprima potpuno drugačiji smisao, najpre zato što rokenrol počinje da slavi sve ono što je do juče bilo žigosano i odbačeno. Baš u tom kontekstu treba posmatrati i Stojiljkovićevu zbirku priča „Low life“. Ona je himna rokenrolu i ljudima koji su ga stvorili (za puritance oni su svakako moralno neprihvatljivi). Radnja dobrog dela knjige je smeštena u Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države, a glavni junaci su članovi grupa „New Order“, „Oasis”, “Depeche Mode”, “The Rolling Stones”… Kroz priče defiluju poznate face poput Mik Džegera, Majka Oldfilda, Toma Vejstsa, ali i lik đavola u ljudskom obličju. Prateći njihove dogodovštine mi ulazimo u svet rokenrola i saznajemo koje to priče i događaji stoje iza velikih pesama i karijera uspešnih rok stvaralaca.
Ukoliko bismo želeli da izdvojimo najbitniju komponentu ove knjige to bi svakako bila Stojiljkovićeva ljubav prema rokenrolu. Kao dobar poznavalac ovog muzičkog pravca on ništa ne prepušta slučaju. Toliko da nam se ponekad čini da su se sve ove priče zaista desile i da su deo pravih biografija njegovih junaka. Veoma je značajno i to što Stojiljkovićeva ljubav nije pubertetsko obožavanje omiljenih bendova. Naprotiv, njegovi junaci su prepuni mana i unutrašnjih nemira, a pojedini su ništa drugo nego sušti negativci. Njihova psihološka karakterizacija dobro je urađena, pa Stojiljkovićevim likovima pored živopisnosti, ne fali ni životnosti. Izuzetni opisi britanskih pabova, muzičkih studija, koncerata, još više doprinose ubedljivosti zbirke. Po kvalitetu se svakako izdvaja priča „Kao senka na zidu“, čiji je glavni lik demon Ilajdža. Vešto iskorišćeni mit o muzičarima koji zarad slave prodaju dušu đavolu, ovde je doveden do svog maksimuma. Prikaz ciničnog demona koji posluje sa rokenrol klijentelom, začinjen je sa izuzetnim humorom koji prerasta u grotesku. Ako bi se ovoj zbirci tražila neka mana to bi bile poslednje dve priče. Njihova stilska kao i tematska različitost od ostalih bodu oči, ali to ne postaje neki veliki problem, najpre zato što i ne zauzimaju preveliki prostor.
Dejan Stojiljković je po objavljivanju sada već čuvenog „Konstantinovog raskršća“ postao jedan od najtiražnijih srpskih pisaca. Pre ovoga romana objavio je zbirke priča „Leva strana druma“ i „Low life“. Usledili su naslovi „Duge noći i crne zastave“, „Znamenje anđela“ i „Kainov ožiljak“ (koautor sa Vladimirom Kecmanovićem). Pisac je nekoliko strip scenarija, drama, kao i knjige ogleda o stripu. Živi u Nišu.
Kroz sva Stojiljkovićeva dela provejava uticaj popularne kulture, i upravo zbog toga se čini da je ova zbirka bila inicijalna kapisla celokupnog opusa ovoga pisca. Izvanredna iznijansiranost, svežina proznog izraza, kao i pozivanje na neka bolja vremena rokenrola (u trenutku kada ovaj žanr polako izumire), osnovne su vrline zbirke „Low life“. Ali tu leži i najveći problem. I sam shvatajući kakva je sudbina rokenrola u današnjem vremenu, Stojiljković se okrenuo profitabilnijim delatnostima. Roman „Konstantinovo raskršće“ bio je izuzetno zanimljiv i kvalitetan iskorak, što se nikako ne može reći za „Znamenje anđela“ i „Kainov ožiljak“. Ali, ipak, postoji nada da će se Stojiljković ponovo okrenuti svojim pređašnjim spisateljskim danima i čitaoce obradovati štivom sličnim ovoj zbirci.