Ivan Ivanović Jugovac

Ivan Ivanović Jugovac
Knjiga 2 3
Meki povez

Иван Ивановић (Ниш, 19. децембар 1936) српски је књижевник.[1] Његов легат део је Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.

Живот
Рођен је 19. децембра 1936. године у Нишу. Отац Божидар, Божа Ивановић, официр, погинуо је у Другом светском рату борећи се у саставу Југословенске војске у Отаџбини Драгољуба Михаиловића, а мајка Миља била је учитељица у селу Житном Потоку у Пустој реци, одакле су Ивановићи и пореклом.

Основну школу завршио је у Житном Потоку, гимназију у Прокупљу[1]. Дипломирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду.[1]

Десет година је радио као средњошколски професор књижевности у Александровцу и Куршумлији, а онда отпуштен из службе. После тога се преселио у Београд, где се бави писањем у виду професије. У време СФРЈ су му књиге забрањиване, а он суђен због њих. У то доба су га бранили познати адвокати Срђа Поповић и Миливоје Перовић, па је избегао затворску казну.

Настанком вишестраначја у Србији, постаје активни опозиционар као члан Демократске странке и активно учествује у свим протестима против Милошевића деведесетих година. Из Демократске странке се ишчланио 6. октобра 2000. године. Као члан Српског покрета обнове био је на дужности помоћника министра културе од 2004. до 2006. године.

Књижевни рад и судски прогон власти
У литературу је ушао 1972. године романом „Црвени краљ”[2] који је штампан у хиљаду примерака. Књигу је написао 1969. у Куршумлији у време када су са политичке сцене уклањане неподобне струје у партији - либерали. Првобитно није могао да пронађе издавача и био је одбијен неколико пута. Године 1972. књигу је објавио један од ретких независних издавача у Србији тог периода, Слободан Машић.[3]

Главни лик у роману је фудбалер Зоран Југовић (Зока Кинг), који емигрира у Америку где успешно игра фудбал. За лика је писац имао инспирацију у популарним фудбалерима Драгославу Шекуларцу, Јовану Миладиновићу и Велибору Васовићу. За власт проблематичан део у роману је био када главни лик каже: „Ма та Југославија је земља у којој не желим да живим, мајке јој га...“ [3]

Јавни тужилац у Прокупљу је сматрао да роман „напада Југославију и социјализам”. Комунистичка власт је роман забранила свега два месеца након изласка, писца осудила на две године затвор и отпустила га с посла као морално и политички неподобног да васпитава омладину.

На суђењу за забрану књиге Ивановићев издавач Слободан Машић је за вештаке изабрао професора етике Вука Павићевића и професора права Радомира Лукића. Павићевић је говорио је да се они нису изборили за револуцију да бисмо забрањивала књиге, да и четничка деца имају право да пишу као и сви други... Јавни тужилац је у једном тренутку рекао Павићевићу: „Професоре, свака Вама част, ја знам да сте Ви велики зналац и комуниста, члан ЦК, али ја имам податке од Удбе да је тај главни јунак, Зоран Југовић радио за ЦИА.“[3]

Већина интелектуалаца је подржавала Ивановића, посебно Борислав Пекић, Драгослав Михаиловић и Бранко Ћопић. Други писци и интелектуалци држали су се по страни, попут Миодрага Павловића, Васка Попе, Мирка Ковача и Данила Киша.[3]

Током прогона књижевника, његову кућу је у више наврата претресала УДБА. Главни повод за то је био случај када су му наводно пронашли емигрантски четнички лист, који му је испао из писма које му је предао и захтевао да писмо отвори, секретар школе где је био запослен.[3]

Првобитну пресуду су преиначили, због притиска јавности и процене да не би остављала добар утисак у народу.[3] Иако је пресуда била поништена, Ивановић никада није био рехабилитован нити је добио обештећење.[3]

Седамдесетих и осамдесетих година бива суочен са великим проблемима око издавања својих других дела, да би тек крајем деведесетих његова дела добила на значају и коначно био признат као значајан српски савремени писац.[3]

Роман „Црвени краљ” је поново објавио БИГЗ 1984. године.

8/23