Skip to main content
Loading...
Vaša korpa (0)

Žan Pol Sartr Komplet 1 - 12

Žan Pol Sartr Komplet 1 - 12


7,999.00 RSD

Žan Pol Sartr Sabrana dela 1 - 12
Tvrdi povez
Izdavač Nolit

01. Mucnina Reci Zid
02. Zrelo doba
03. Odlaganje
04. Ubijene duse
05. Drame
06. Sta je knjizevnost
07. Portreti
08. Filosofski spisi
09. Biće i ništavilo 1
10. Bice i nistavilo 2
11. Kritika dijalektičkog uma 1
12. Kritika dijalektičkog uma 2

Жан-Пол Сартр (франц. Jean-Paul Sartre; Париз, 21. јун 1905[3] — Париз, 15. април 1980), био je француски филозоф, романсијер, есејист и драмски писац, творац атеистичког егзистенцијализма.

Биографија
После гимназије уписао је престижну Високу школу норми (1924),[4][5] у којој је срео своју будућу сапутницу Симон де Бовоар, касније утемељивачицу феминизма и феминистичке филозофије.[6] По завршетку студија радио је једно време у Авру као професор филозофије, а затим је отишао у Берлин, где је проучавао Хусерла и Хајдегера. Када се вратио у Авр објавио је (1936) филозофске есеје Трансценденција Ега и Имагинација, затим (1939) Скица теорије емоција, којима у Француску доноси немачку феноменологију и егзистенцијализам. После путовања у Италију (1936) понудио „Галимару“ роман Меланхолија. Познати издавач га је одбио. Ово дело постаће 1938. Мучнина. Од тада па све до краја живота Сартр ће наступати на три фронта: филозофском, књижевном и политичком.

Његова најзначајнија филозофска дела су Биће и ништавило (1943), тротомни Путеви слободе (1945 — 1949; Зрело доба, Одлагање и Убијене душе) и Критика дијалектичког ума (1960).

Сартрови позоришни комади Иза затворених врата (1945), Прљаве руке (1948) и Ђаво и Господ Бог (1951) стекли су светску славу. Сем Мучнине од прозних дела на гласу је његова збирка приповедака Зид (1939) и аутобиографска проза Речи (1964). Најбољи есеји су му Бодлер (1947), Свети Жене, глумац и мученик (о песнику Жану Женеу, 1952), а последње Сартрово дело је монументална студија о Флоберу Породични идиот (1971).

Члан Покрета отпора и заробљеник за време Другог светског рата, био је једно време близак комунистима, али се с њима разишао још педесетих година. Противио се совјетској интервенцији у Мађарској, ратовима у Вијетнаму и Алжиру. Подржао је студентски покрет 1968. Био је један од ретких интелектуалаца са Запада који је обишао комунистичке земље, Совјетски Савез (1954), Кину (1956), Југославију (1958) и Кубу (1960). „За свој рад који је, богат у идејама и пун духа слободе и трагања за истином, извршио широк утицај на наше време“, Жан-Пол Сартр је 1964. године добио Нобелову награду за књижевност, коју је одбио да прими, уз образложење да је увек одбијао званичне почасти, и да не жели да се равна са институцијама.

Сартрова метафизика
База за Сартров егзистенцијализам настала је у његовом делу La Transcendance de l`Ego. За почетак, ствар у себи је бесконачна и преплављујућа. Сваку директну свест о ствари у себи Сартр назива „предрефлективна свест“. Сваки покушај да се ствар у себи опише, разуме, историзира итд. Сартр назива „рефлективна свест“. Нема начина да рефлективна свест укључи предрефлективну, и тако је рефлексија (тј. људско стање) осуђена на становиту тескобу. Рефлективна свест у свим својим облицима (научном, умјетничком и осталима) може само ограничити ствар у себи покушавајући да је разуме или опише. Из тога произлази да је било који покушај самоспознаје (самосвести) увек неуспешан колико год се пута покушао (самосвест је рефлективна свест преплављујуће бесконачности). Како би рекао Сартр, (или тачније, према једном тумачењу Сартрових речи), „Свест је свест саме себе у оној мери у којој је свест трансцендентног објекта“.

Све то вреди и за спознају „другога“. „Други“ (једноставно, бића која нису „ја“) је конструкција рефлективне свести. Ваља бити опрезан: реч је више о својеврсном упозорењу него о онтолошком исказу. Ипак, Сартр сматра солипсизам фундаменталним за свако доследно објашњење људског стања.[7]

Сартр свој солипсизам превладава својеврсним ритуалом. Самосвести је потребан „Други“ како би показала и доказала своје властито постојање. Она има „мазохистичку жељу“ да буде ограничена тј. ограничена рефлективном свешћу другог субјекта. Ово је метафорички изражено у познатој реченици из Сартровог дела Без излаза - Пакао, то су други (тј. људи).

Мучнина и егзистенцијализам
Сартр је 1938. написао роман Мучнина (La Nausée), који је на неки начин послужио као манифест егзистенцијализма и до данас остао једна од његових најбољих књига. На трагу немачке феноменологије, Сартр је држао да су наше идеје продукт искустава из стварног живота, и да драме и романи који описују таква фундаментална искуства вреде једнако колико и дискурзивни есеји који служе елаборацији филозофских теорија. С овом мишљу, радња романа прати истраживача Антоана Рокантана у градићу налик Авру, док он полако постаје свестан да су неживи предмети и ситуације потпуно равнодушни спрам његовог постојања. Као такви, показују се отпорнима на сваки смисао који им људска свест може придати. Ова равнодушност „ствари у себи“ (веома сличних „бићу у себи“ из дела Биће и ништавило) има за последицу све веће истицање слободе с којом Рокантан може осећати и деловати у свету. Камо год се окренуо, он проналази ситуације прожете значењима које носе печат његовог постојања. Одатле „мучнина“ из наслова дела: све што он сусреће у свакодневном животу прожето је ужасном слободом. Појам мучнине преузет је из Ничеовог Заратустре, који га је користио у контексту често мучног квалитета постојања. Колико год чезнуо за нечим другачијим или нечим различитим, он не може побећи од болних доказа своје повезаности са светом. У роману се такође на застрашујући начин остварују неке Кантове идеје. Сартр се користи идејом аутономије воље (идејом која каже да морал потиче од наше могућности да бирамо у стварности, сажетом у чувеном исказу „[човек је] осуђен на слободу“) како би показао равнодушност света према појединцу. Слобода коју је изложио Кант овде је велик терет, јер слобода да делујемо на предмете крајње је узалудна, а практична примењивост Кантових идеја отклоњена је.

Приповетке из Зида (Le Mur, 1939) наглашавају произвољан аспект ситуације у којима се људи затичу, те апсурдност њихових покушаја да се рационално носе с њима. Из тога се касније развила цела школа књижевности апсурда.

Сартр и Други светски рат

Француски новинари у посети Џорџу Маршалу 1945. Сартр стоји (трећи слева).
Године 1939. Сартр је мобилисан у француску војску у којој је служио као метеоролог. Немачка војска заробила га је 1940. у граду Паду и девет је месеци провео као ратни заробљеник - касније у Нансију, а на крају у Триру, где је написао свој први позоришни комад, Bariona ou le Fils du tonnerre, драму о Божићу. Због слабог здравља (слаб му је вид нарушавао равнотежу), Сартр је пуштен у априлу 1941. Добивши статус цивила, Сартр је поновно добио место учитеља на Lycée Pasteur близу Париза, сместио се у хотелу близу Монпарнаса и добио је ново учитељско место на Lycée Condorcet заменивши јеврејског учитеља којем је било забрањемо предаје. Након повратка у Париз у мају 1941, Сартр је суделовао у оснивању тајног друштва Socialisme et Liberté заједно са Симон де Бовоар, Мерло-Понтијем, Доминик Десантјеом и другима. У августу, Сартр и Бовоар одлазе на француску ривијеру како би задобили подршку Андреа Жида и Андреа Малроа. Међутим, Жиде и Марлро су били неодлучни и то је можда био узрок Сартровог разочарања и обесхрабрења.

Удружење Socialisme et Liberté се ускоро распало и Сартр се одлучио да се посвети књижевности више него активном отпору. У том периоду написао је Биће и ништавило, Mуве и Иза затворених врата, три књиге од којих ниједну Немци нису забранили. Објављивао је и у илегалним и легалним књижевним часописима. Након августа 1944. и ослобођења Париза, Сартр је врло активно сарађивао у часопису „Комбат“, који је у тајности основао Албер Ками, филозоф и писац који је имао сличне погледе као и Сартр. Сартр и Бовоар су с Камијем били у пријатељским односима све док се он није удаљио од комунизма, а раскол пријатељства догодио се 1951, након издавања Камијевог Побуњеног човека.

Касније, док су Сартра неки критиковали као припадника покрета отпора. Владимир Јанкелевич му је замерао због премаленог политичког ангажмана за време немачке окупације, а његова даљња залагања за слободу тумачио је као покушај искупљења.

Након завршетка рата, Сартр је утемељио месечни књижевно-политички часопис Les Temps Modernes (Модерна времена) и тиме је постао пуновремени писац и наставио свој политички ангажман. У том је периоду радио скице ратних искустава за своју трилогију Les Chemins de la Liberté’’ (Путеви слободе).

Сартр и комунизам

Сартр (средина) са Симон де Бовоар и Че Геваром
Први период Сартрове каријере, који је обележило дело Биће и ништавило (1943). Тиме је утро пут другој фази, у којој је Сартр постао политички активиста и интелектуалац. Његово дело из 1948, Прљаве руке (Les Mains Sales) је нарочито проблематизирало политички активног интелектуалаца. Сартр је пригрлио комунизам, иако се службено није учланио у Комунистичку партију, и увелико се залагао за ослобођење Алжира од француске колонизације. Постао је можда најеминентији поборник Алжирског рата за независност. Имао је алжирску љубавницу, Арлет Елкајм, која је 1965. постала његова посвојена кћи. Противио се Вијетнамском рату и 1967. заједно са Бертрандоm Раселоm и другима организовао је трибунал на коме је требало раскринкати америчке ратне злочине. Тај трибунал данас је познат као Раселов трибунал. Његови су учинци били ограничени.

Сартр је велик део живота покушавао да помири егзистенцијалистичке идеје о слободи воље с комунистичким принципима, које су поучавала да социо-економске силе изван наше непосредне, индивидуалне контроле играју пресудну улогу у обликовању наших живота. Његово главно дело из овог периода, Критика дијалектичког ума (Critique de la raison dialectique), издано је 1960.

Сартрово наглашавање хуманистичких вредности у раним радовима Карла Маркса довело га је у сукоб с водећим француским комунистичким интелектуалцем 1960-их, Лујем Алтисером, који је тврдио да су идеје младог Маркса уверљиво засењене научним системом каснога Маркса.

За време 1960-их Сартр је отишао на Кубу да посети Фидела Кастра и Ернеста Че Гевару. Након Че Геварине смрти Сартр је изјавио да је он био најкомплетније људско биће његова времена.

10/23

Slični proizvodi

Nekoliko nasumično odabranih proizvoda za Vas.

Polovna bez oštećenja
Polovna sa vidljivim znacima korišćenja
Polovna bez oštećenja
Nema na stanju
Polovna sa vidljivim znacima korišćenja
Nema na stanju
Polovna sa vidljivim znacima korišćenja
Polovna bez oštećenja