Ivo Andrić Deca

Ivo Andrić Deca
Tvrdi povez

U pripoveci “Deca” prosedi inženjer nam priča priču koja se davno zbila, dok je još bio mali dečak i otkriva nam bolnu istinu o sebi i o svoj deci sveta. Seća se dana svoga detinjstva kada je protiv svoje volje bio primoran da se opredeljuje između goniča i progonjenih, ističući da ni tada u duši njegovoj nije bilo mesta za one koji gone i zlostavljaju slabije i nemoćne. Želeo je da bude hrabar i cenjen od strane svojih drugova, da ravnopravno sa njima učestvuje u borbi sa njihovim protivnicima, a nije mogao da se ponaša kao nemilosrdni ratnik spreman ne samo da pobedi svog protivnika, nego i da mu nanese bol i ako može, ubije ga. 

A sve se desilo u pretprolećno vreme, prazno i suvo doba kada je grejalo slabo martovsko sunce i nije bilo ni kupanja, ni sankanja. Deca nisu znala čime da ispune svoje slobodno vreme i ublaže dosadu koja ih je mučila. Ne znajući gde da krenu, ni šta da rade sedeći na tarabama izmišljala su nove i čudne igre. Neke od tih igara su bile svirepe i nanosile su bol drugoj nedužnoj deci iz komšiluka, što je ostavilo duboke tragove u sećanjima našeg pripovedača. Kao član družine, slepo je išao za ostalima čak i u trenucima kada njihovo ponašanje nije bilo u skladu sa ljudskim vrlinama, poput velikodušnosti, zaštite najakog, dobrote i pravde. Sada, kao zreo čovek u trenucima kada su dani njegovog detinjstva daleko iza njega, još uvek je osećao gorčinu i bol zbog okrutnosti svojih nekadašnjih drugova i prezira koji je od njih dobio samo zato što se ponašao drugačije od njih. Želeo je i on da da bude kao ostali dečaci iz ulice, odan vođama, hrabar i uvek spreman da uđe u žestoku borbu sa dečacima iz susednog naselja. Kada su ga pozvali da krene u svoj prvi borbeni okršaj osećao se počastvovanim i silno je želeo da se dokaže pred drugima. Njegov status pojedinaca u grupi dečaka zavisio je od toga kako će se pokazati u toj borbi. Ali, napad na jevrejsku decom na njiov praznik, preobražaj njegovih drugova iz sasvim običnih osoba u nehumane i zle osobe pune mržnje koje jure za uplašenim dečacima kao grabljivci za plenom, unele su nemir u njegovo srce. Taj nepoznati, veliki i uzbudljivi svet u kome se iznenada našao bio je strašni svet u kome se nosi koža na pazar, daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje. Ali, naš pripovedač koliko god da je želeo da se uklopi i postane kao drugi nije mogao da ide protiv sebe samog, svoje blage naravi i svog karaktera. Nije mogao da udari preplašenog i povređenog dečaka koji je upao u zamku njegovih razbesnelih drugova. Dok je taj progonjeni dećak stajao pred njim sa podignutim izranjavanim rukama i zabačenom glavom kao kod samrtnika, osetio je sažaljenje prema njemu i pustio ga je da pobegne. Svojim humanim postupkom izazvao je prezir i podsmeh kod ostalih dečaka iz kraja i postao slabić u njihovim očima, ali je sačuvao svoju dušu, ono ljudsko u sebi što ga je činilo drugačijim od besne, krvi žedne životinje.

Iako je mnogo godina prošlo trauma iz djetinstva ostala je duboko urezana u pamćenje našeg pripovedača i izašla je na površinu sa prvom bujicom njegovog sjećanja. Nije mogao da zaboravi lice izbezumljenog jevrejskog dečaka sa napola otvorenim ustima, usnama pobelelim od straha i očima razlivenim kao voda bez pogleda i bilo kakvog izraza. Ta slika progonjene osobe i njegovih razbesnelih goniča, bol, patnja i krivica što je bio učesnik tog strašnog događaja pratili su ga celi život i sada, mnogo godina kasnije prepričavanjem tog nemilog događaja iz detinjstva šalje nam poruku da ne sledimo druge, nego da sledimo ono što je dobro u nama, da u svojoj duši uvek nađemo mesta za slabije i nemoćne, a osudimo one koji ih gone i zlostavljaju.

3/5