Luiz Renison Da me sada neko vidi

Telefonirala sam Džes. „Džes.“

„Oui.“

„Je l’ ti nekad dođe?“

„Pardon?“

„Znaš, da se otkačiš i podivljaš?“

Razmišljala je. „Pa, ponekad kad smo Tom i ja sami kod kuće.“

„Da...“

„Udaramo se peškirima.“

„Džes, samo ti nastavi da pričaš preko telefona, a ja ću poslati nekoga po pomoć.“

„To je dobra zabava... samo radiš...“

„Džes, Džes, pogodi šta ja sada radim.“

„Igraš?“

„Da, igram, moja čudnovata mala ortakinjo. Ali kako igram?“

„Kao tacna?“

„Džes, nemoj da si blesava. Saberi se. Pokušaj da zamisliš mene kako sam se otkačila i podivljala.“

„Da li igraš u... šorcu za fizičko?“

„Non... IGRAM GOLOGUZA!!!!“

I obe počesmo da se smejemo kao umobolnici na tabletama za umobolnike.