Dragan Filipović Vojnikova breskva

Dragan Filipović Vojnikova breskva
Tvrdi povez

„Исто­ри­ја уме да пре­ва­ри. Се­ћа­ња бле­де, љу­ди из­ми­шља­ју, до­ку­мен­ти пре­ћут­ку­ју. Ка­да се уз тре­сак ру­ше др­жа­ве и цар­ства, прежи­ве­ли бр­зо схва­та­ју сву не­по­у­зда­ност сво­јих уџ­бе­ни­ка и учи­те­ља исто­ри­је. Ако ‘учи­те­љи­ца жи­во­та’ мо­же не­че­му да нас на­у­чи, он­да је то лек­ци­ја о услов­но­сти и про­ла­зно­сти људ­ских стра­сти, уве­ре­ња и ло­јал­но­сти.

Због че­га у про­шло­сти тра­га­мо за од­гово­ром на пи­та­ња ‘ко сам ја’ и ‘ко смо ми’? За­што је и да ли је све мо­ра­ло да бу­де она­ко ка­ко је би­ло? Шта се, уоста­лом, за­и­ста до­годи­ло? Због че­га од­го­вор на та пи­та­ња оче­кује­мо од сво­јих оче­ва и де­до­ва, од Хе­ро­до­та, До­мен­ти­ја­на, Тол­сто­ја, Ан­дри­ћа? За­што се, он­да, та­ко упор­но вра­ћа­мо истори­ји?

Из ове за­пи­та­но­сти де­це­ни­ја­ма су на­стајале при­че ко­је је њи­хов пи­сац, Дра­ган Фи­липо­вић, са­брао у књи­гу Вој­ни­ко­ва бре­сква. Свака, као ка­мен­чић у мо­за­и­ку, по­ста­вља исто пита­ње: ‘за­што’? Јер, ов­де је реч о стра­да­њу и ју­на­штву, о до­бро­ти и звер­стви­ма, о три ра­та ко­ја су, у 20. ве­ку, ис­ку­си­ла три по­ко­ле­ња на оба­ла­ма и у за­ле­ђу ре­ке Дри­не, од Шап­ца до Са­ра­је­ва.

Све при­че у овој књи­зи плод су ис­ку­ства. Дра­ган Фи­ли­по­вић је дожи­вео и пре­жи­вео ‘наш рат’, у ко­ме је, кра­јем про­шлог ве­ка, ра­зо­ре­на Ју­го­сла­ви­ја. О Дру­гом и о Пр­вом свет­ском ра­ту он, ме­ђу­тим, пи­ше пре­ма све­до­че­њу оца, мај­ке, ба­ке. Глав­ни ју­нак ве­ћи­не при­по­ве­сти у овој књи­зи је­сте поро­ди­ца, ко­ја ка­зу­је и слу­ша, ко­ја уми­ре и из­нова се ра­ђа, ко­ја по­ни­же­на и оса­ка­ће­на, избега­ва за­ти­ра­ње и на­ста­вља да жи­ви. Ис­ку­ство Фи­ли­по­ви­ћа, Три­фу­но­ви­ћа и Пљеваљчића не ме­ри се јед­ним људ­ским жи­во­том, не­го ве­ко­ви­ма.

Књи­га Вој­ни­ко­ва бре­сква Дра­га­на Фи­ли­по­ви­ћа, за­то, бу­ди се­ћа­ња на цео је­дан свет ко­га ви­ше не­ма, свет ша­бач­ких но­ви­на­ра, учи­теља, про­фе­со­ра, слу­жбе­ни­ка, са­мо­све­сне и обра­зо­ва­не, ју­го­сло­вен­ске сред­ње кла­се из дру­ге по­ло­ви­не про­те­клог ве­ка. Свет ко­ји ће нам, ка­ко вре­ме бу­де про­ла­зи­ло и ка­ко се ис­ку­ше­ња бу­ду умно­жа­ва­ла, из­гле­да­ти све леп­шим, бо­љим и пра­вед­ни­јим.” (из поговора Милоша Ковића)

3/20