D. L. Garfinkl Kako sam izgubio nadimak i stekao devojku

Razbio sam prvi kontrolni iz istorije, ali i prvi sastav koji smo pisali na španskom. Kad nam je predavala pregledane radove, gospođica Padilja reče da sam iskazao mnogo osećajnosti. Neki kreten iz poslednjeg reda reče: „Žgolja štreberčina“, zbog čega skoro pola razreda poče da se smeje. Sve dok se Sidni Holand ne okrete i ne reče da joj je dosta nezrelih dečaka ljubomornih na osećajne muškarce kao što sam ja. Još neke devojke propratiše to sa „Pa da“ i „Ma koji ste vi idioti.“Bilo bi odlično kad bi ti momci stvarno bili ljubomorni na mene. Kad bi, recimo, i svi oni želeli da budu Kapetan Osećajni. Ja i ostali osećajni momci bili bismo u grupi iz prve lige i svi bi umirali od želje da sede s nama za vreme ručka. Naravno, budući da smo toliko osećajni, bilo bi nam mrsko da ikoga isključimo iz društva. Zato bismo svaki sto u glupezariji proglasili mestom za pripadnike prve lige, s tim što bi moj bio poznat kao mesto za istinske pripadnike prve lige. Kad bi samo moglo tako... Posle časa otpratio sam Džinu do njenog ormarića i osećajno pomenuo svoj dobrovoljni odlazak s mamom u Zlatno selo. Pogledala me je kao da sam Štreberzila.