Petar Marjanović Posrbe

Posrbe
Priredio Petar Marjanović
Tvrdi povez
Izdavač Nolit

O autoru

Петар Марјановић (Београд, 18. октобар 1934 – Београд, 21. новембар 2020) био је српски театролог, историчар позоришта, драматург и универзитетски професор. Марјановић је био дугогодишњи професор Академије уметности у Новом Саду и Факултета драмских уметности у Београду.

Петар Марјановић

Петар Марјановић
Лични подаци
Датум рођења 18. октобар 1934.
Место рођења Београд, Краљевина Југославија
Датум смрти 21. новембар 2020. (86 год.)
Место смрти Београд, Србија
Образовање Филолошки факултет у Београду
Научни рад
Поље театрологија
Институција Факултет драмских уметности
Награде - Четири Стеријине награде
Велика плакета са повељом Универзитета уметности у Бгду 2003.
Ловоров венац Позоришног музеја Војводине 2005.
-Златна плакета за животно дело Удружења универзитетских професора и научника Србије у Новом Саду 2006.
Биографија
Образовање и први послови
Његов отац Драгутин је био чиновник, а мајка Смиља, рођена Поповић из Новог Сада, била је сестра оперског певача Владе Поповића.[1]

Основну школу и гимназију завршио је у Београду 1953. године, а дипломирао је на групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик Филозофског факултета у Београду, фебруара 1959. године. У току студија добио је две награде за књижевну и позоришну критику (Бранкову награду Матице српске 1957. и прву награду на конкурсу Атељеа 212 за аматерску позоришну критику 1958. за текст: Кораци у другој соби Миодрага Павловића).[2]

Постдипломске студије је завршио на Филолошком факултету у Београду. Магистарску тезу: Београдска позоришна критика у периоду од 1918. до 1932. одбранио је 1966. године, а 1973. године брани докторску дисертацију под називом: Уметнички развој Српског народног позоришта у Новом Саду од 1861. до 1868. Ова дисертација је прва таква студија о Српском народном позоришту. Објављена је у књизи која је наишла на изузетно повољан пријем код критике, и то у југословенским размерама.[3]

Почевши од 1960. године, целу деценију је радио је у новинско-издавачким предузећима: Југославија и Туристичка штампа.[1]

У периоду од (1970. до 1975) био је драматург Српског народног позоришта у Новом Саду. Као драматург СНП залагао се за извођење дела савремених југословенских, нарочито локалних – новосадских драмских писаца, ангажованије окренутих публици, што је резултирало повећаним бројем гледалаца.[1] .

За сцену је:

приредио пуно одломака из српске драмске књижевности 18. и 19. века: Јавленија и позорја (1971) и Лаза Костић међу јавом и мед’ сном (1991);
драматизовао је (са Желимиром Орешковићем) прозу Милана Кундере Симпозијум или о љубави (1970), Роман о Лондону Милоша Црњанског (1987) и Очеви и оци Слободана Селенића (1991);
адаптирао је за сцену (са Желимиром Орешковићем) Награжденије и наказаније и Слепи миш Јоакима Вујића (1971) и са Владом Поповићем сачинио сценску панораму Новосадска променада (1973), изведену више од сто пута.
Наставни рад
За доцента Академије уметности у Новом Саду изабран је 1975. године. Статус ванредног професора добио је 1980, а редовног 1985. године за предмет Историја југословенске драме и позоришта. На Драмском одсеку Академије предавао је Увод у театрологију.

Редовни професор Факултета драмских уметности у Београду постао је 1992. године што је остао до пензионисања 2001. Ту је предавао: Историју југословенског позоришта и драме на другом степену студија и Увод у театрологију на магистарским студијама.

На Факултету драмских уметности у Београду био је шеф Катедре за теорију и историју, главни уредник Зборника радова ФДУ 1997/98. и носилац научног пројекта Театролошка и филмолошка истраживања.

Као професор емеритус наставио је да предаје Увод у тератрологију на ФДУ у Београду до 2009. године и Историју југословенске драме и позоришта на Академији уметности у Новом Саду до 2004. године. На Интердисциплинарним магистарским студијама Универзитета у Београду (Група за вишемедијску уметност) као гост је предавао Основе различитих уметности (позориште) 2003/04. и 2005/06, а на Академији уметности у Тузли постдипломцима Увод: у театрологију 2006. и 2009.[2]


Корице Марјановићеве књиге
Радови и чланци
Прве књижевне радове објавио је још као студент 1954. године, а прве написе са позоришним темама у новосадском часопису за питања сценске уметности: Наша сцена 1958. године.
Свеукупно је објавио више од три стотине студија, расправа, огледа, позоришних критика, фељтона и чланака у листовима и часописима: Савременик, Зборнику Матице српске за сценске уметности и музику, Дело, Летопис Матице српске, Књижевне новине, Сцена, Пролог, Позориште (Тузла), Театрон, Политика, Театар (Москва), Диалог (Варшава) и другим домаћим и страним листовима и часописима.[3]
У листу Српског народног позоришта Позориште, у периоду од 1969. до 1976. године објавио је око шездесет запажених прилога са тематиком из живота и рада Српског народног позоришта. Штавише, док је био драматург Српског народног позоришта, био је у редакцији овог листа, а сарадњу са овом кућом наставио је и касније као члан Издавачког савета и као писац рецензија за књиге у издању СНП [2]
Одговорни уредник часописа Стеријиног позорја Сцена био је од 1970. до 1974. године, а њен главни уредник од 1975. до 1990. године.
Позоришни критичар Политике био је од 1980 до 1982. године.[3]
Ауторски и приређивачки рад
Ауторске књиге:
Позоришне теме (1968),
Уметнички развој Српског народног позоришта 1861 – 1868 (1974),
Очима драматурга (1979),
Југословенски драмски писци ХХ века (1985),
Новосадска позоришна режија 1945 – 1974 (1991),
Црњански и позориште (1995),
Српски драмски писци ХХ столећа (1997, друго допуњено издање 2000) и
Позориште или усуд пролазности (2001). Заједно са Божидаром Ковачеком, Душаном Михаиловићем и Душаном Рњаком, објавио је књигу О театарском делу Јоакима Вујића (1988).

Корице Марјановићеве књиге
Приредио за штампу:
Anthology of Works by Twentieth Century Yugoslav Playwrights (selected and commented), I (1984), II (1985),
Посрбе, Српска књижевност – Драма (1987),
Комедије и народни комади ХIХ века, Српска књижевност – Драма (1987),
Позориште и власт у Југославији (1944 – 1990) – „друга страна медаље“ – обрачуни и забране (1990) и
Стеван Шалајић (2001).

9/9