Skip to main content
Loading...
Vaša korpa (0)

Stevan Sremac Vukadin

Stevan Sremac Vukadin


299.00 RSD

Stevan Sremac Vukadin
Tvrdi povez
Izdavač Noit

O autoru

Стеван Сремац (Сента, 11. новембар 1855 — Сокобања, 12. август 1906) био је српски писац епохе реализма и академик.[1] Како су његови родитељи преминули док је још био дете, о Стевану се бринуо његов ујак, Јован Ђорђевић, српски књижевник. Стеван Сремац је учествовао у ратовима 1876-1878. године. Школовао се и одрастао у Београду, а почео је касно да се бави књижевношћу, у својим тридесетим годинама.

Припадао је епохи реализма, а његова најпознатија дела су Ивкова слава, Поп Ћира и поп Спира и Зона Замфирова.

Биографија
Порекло
Преци Стевана Сремца су из Старе Србије и они су у Војводину дошли у 17. веку, највероватније у време Чарнојевићеве сеобе или касније. Његови преци су, највероватније, најпре дошли у Срем, прешли у Бачку, а у време мађарске револуције 1848. године затекли се у Сенти, где су се стално настанили. Сремчев деда по мајци Филип Ђорђевић био је угледни сенћански трговац. Имао је радњу у Сенти, био члан Градског већа и Матице српске. Образован и имућан, помагао је при реализацији културних и националних пројеката тога времена, посебно очувању српске културне баштине. У 24. години Филип се оженио Аном Малешевић са којом је имао девет кћери, међу њима је била и Стеванова мајка Екатерина (1834—1858), и једног сина Јована, који ће после смрти Сремчевих родитеља бити његов старатељ.[2]

Младост
Рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, у занатлијској породици, његов отац Аврам Сремац био је сенћански кројач скромног порекла, а мајка Екатерина из угледне српске трговачке породице Филипа Ћорђевића, из истог места. Аврам Сремац и Екатерина Ђорђевић венчали су се у Сенти 12. новембра 1853. године, у православном храму светог архангела Михаила. Аврам је тада имао 24 године, а Екатерина 19. Из тог брака родило се троје мушке деце: Стеван 1855, Јован 1857. и Андреј 1858. године.


Стеван Сремац са теткама.

Катарина Сремац (рођ. Ђорђевић) са синовима Стеваном, Јованом и Андрејем.
Стеванов отац Аврам волео је кафану и често у њој остајао до дуго у ноћ уживајући у пијанкама и коцки на којој је обично губио велике суме новца. Временом је постао груб према жени, па су се из њихове собе понеки пут чули псовка и плач. Стеван га је описао:[3]

„ Био је лепо развијен, са ведрим, веселим очима и руменим лицем. Носио се како се носе немеши и велика господа. Шешир мало наеро, увек обријан и брци уфитиљени. Са нама се мало занимао, иако нас је много волео... Кући је често касно долазио, због чега се, понеки пут, чули псовка и плач, али се он на то није обазирао... ”
— Стеван Сремац
Браћа су рано остала без родитеља. Мајка им је умрла веома млада, са 24 године (Стеван је тада имао три године), а 1867. године, шест година касније, умире им и отац. Дечаци су одрасли у дединој кући, а како су брзо остали и без деде, бригу о њима преузео је ујак Јован, који се са сестром Мартом 1868. године преселио у Београд.[4] Ту је завршио гимназију (1875) и определио се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877— 1878. 1878. свршио је историјско-филолошки одсек Велике школе. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877−1878. године.[5]

Либерал
Рођен у Бачкој, где је сан о великој Србији било основно духовно обележје, брзо је пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу, а у пракси била потпора режиму Обреновића. То га је окренуло против свега што је ново и што је дошло са стране, из Европе. То га окренуло и против Светозара Марковића и његових присталица, па је до краја живота остао окорели конзервативац окренут прошлости, противник сваке промене. Сремац је на страни газда, бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља. У „Луминацији на селу“ и „Вукадину“ проговорио је Сремац либерал, огорчен на политичке противнике и нетрпељив.

Каснији живот и смрт
За време док је Сремац био професор у Нишу, јавља се кратко 1891−1892. године као слободни зидар[6], члан нишке масонске ложе Немања (основане 1891). Напустио је 16. новембра 1892. године по својој молби Ниш и прешао у Београд да буде професор Треће београдске гимназије.

Умро је 25. августа 1906. године у Сокобањи од сепсе. Сахрањен је о државном трошку[7] са великим почастима на Новом гробљу у Београду.[8]

Личност и приватни живот
Породица Ђорђевић живела је у великој кући у средишту Сенте и ту неговала српску традицију и национално васпитање, што ће најпре мајка Екатерина, а потом и ујак Јован снажно пренети на младог Сремца. То васпитање и тај дух Стеван Сремац ће потом преточити у морално начело кога се стриктно придржавао не само у животу, већ и у свом књижевном делу, што је најизраженије у историјским приповеткама о српским жупанима у циклусу под насловом "Из књига староставних". Стеванов ујак, Јован Ђорђевић, српски књижевник и тада један од највећих родољуба у Србији, аутор је химне Србије "Боже правде".[9]

Сремчев брат Јован био је дворски лимар, док је млађи Андрија постао кројач. Он је отишао у Америку, постао имућан и живео у граду Вест Инглвуд, у америчкој савезној држави Њу Џерси. Андрија је свом родном граду Сенти завештао 1938. године 100.000 динара ради оснивања задужбине за школовање сироте деце, а такође поклонио Српској православној црквеној и школској општини у Сенти три ордена Стевана Сремца, који се данас чувају у сенћанској библиотеци. Јован Сремац је после Стеванове смрти 1906. године поклонио граду Нишу и Народној библиотеци његову вредну личну библиотеку од скоро 1.000 књига.[10]

Његов пријатељ и савременик, Антун Густав Матош, описао га је једном приликом:[11]

Бијаше висок, здрав, лијеп човек, "без фелера"... Румен, рано сијед, сијерих очију, бркат, дугуљастих образа, правилног, мало завијеног носа, крупних обрва, високог бијелог чела. У говору је "врскао"; имао је потежи језик. Крупан глас, ситни кораци, тип старог гарсона, интелектуалног бећара. Само гологлав у оној бујној као грива слободној коси, издаваше се на први поглед као артист и интелектуалац.

9/6

Slični proizvodi

Nekoliko nasumično odabranih proizvoda za Vas.

Polovna bez oštećenja
Polovna bez oštećenja
Polovna bez oštećenja
Popust 5%
Nova
Polovna bez oštećenja
Polovna sa vidljivim znacima korišćenja
Polovna bez oštećenja
Nema na stanju