Dragutin Ilić Svetle slike

Dragutin Ilić Svetle slike
Tvrdi povez
Izdavač Srpska književna zadruga

O autoru

Драгутин Ј. Илић (некада: Илијћ; 2. фебруар[1] или 14. фебруар[2] 1858 — 1. март 1926) био је српски књижевник, драматург, новинар, правник и политичар.[3] Између осталог, писац је научнофантастичне драме - После милијон година (1889).[4]

Биографија
Потиче из познате песничке породице Илића из Београда: отац му је био Јован Илић, а брат Војислав Илић. Почео је да пише још од гимназијских дана сарађујући у часописима Јавор и Отаџбина. Кренуо је да пише инспирисан делом великих руских писаца попут Тургењева, Пушкина, Гогоља, Жуковског…[5]

Највише занимања у писању показао је за поезију и драму. У свом стваралаштву стално је следећи народне идеале нагињао ка романтизму. Народно позориште у Београду је 1. марта 1881. године извело његову драму Вукашин. На истој позорници је до 1906. изведено десетак његових драмских дела. Те 1881. године завршио је права у Београду, стекавши докторат.[6]


Драгутин Илић, крајем 19. века
Током 1884. уређивао је лист „Преодница”, а 1885. лист Балканска вила.

На повлачење из књижевне јавности добрим делом утицало је то што га Јован Скерлић није уврстио у своју Историју нове српске књижевности. Скерлић га није лично трпео и због тога му је и учинио неправду.[6] Пред крај живота Илић се потпуно повукао проводећи буран живот и негирајући групу окупљену око Српског књижевног гласника, што је додатно утицало на рани књижевни заборав.

Истакао се пишући политичке чланке у београдском „Дневном листу”. Потписујући се са „Џем”, критиковао је аустрофилску политику краља Милана Обреновића.[7] Из политичких разлога будући прогоњен 1888. године пребегао је у Румунију радећи тамо (у Оршави) као конобар и трговачки помоћник. Није успео да у Букурешту покрене српско-бугарски политички лист "Славија". Након тога је отишао у Загреб радећи у листу Србобран, а 1889. године се вратио у Србију, будући амнестиран, али где више није могао наћи посао у државној служби. По избијању у јавност брачног раздора између српског краља и краљице, Илић стаје на страну краљице Наталије. Постаје за дуже време њен поузданик - секретар и саветник. Основао је 1890. године Патриотску лигу "Велика Србија",[8] које је заступало српске националне интересе до 1893. године, са друштвеним гласилом "Велика Србија". Он је (као вођ те патриотске лиге) био организатор великих демонстрација омладине и грађана у Београду, који су хтели насилно да спрече протеривање краљице из земље.[6] Објављен је 1923. године у новинама његов "Роман Краљице Наталије", у којем је описао те бурне догађаје. Недуго затим, по други пут је емигрирао, овога пута у Сремске Карловце. Сарађивао је у часописима Бранково коло, Босанска вила, Зора, Нада, Застава те у Летопису Матице српске.

Крајем 19. века бави се извесно време у Црној Гори, у близини кнеза Николе. Од 1901. године у Букурешту је покренуо лист Православни исток који је излазио на руском и француском језику, а био је намењен руској публици за обавештавање о пропустима руске политике на Балкану. Лист је убрзо био забрањен, а Илић се вратио у Србију и поново се бавио књижевним радом.

Заједно са истомишљеницима Старим Бардом — Каћанским и другим патриотима покреће лист „Велика Србија”. Главни сарадник и оштри критичар обреновићевске спољне политике (као русофил) био је Драгутин Илић.

За време Првог светског рата отишао је у Русију где је водио пропаганду о борби Србије, а у Одеси прикупљао југословенске добровољце. Након Првог светског рата постао је библиотекар Народне скупштине. Већ заборављен у књижевној стварности, умро је 1926. године.

Дело
Писао је песме, романе, приповетке, путописе и драме. Будући да је био јако добар познавалац позоришта, писао је реферате и критике о појединим представама, као и позоришту уопште. Написао је 13 драма, најчешће с мотивима пролазности и трагичности које су резултат његовог незадовољства околином, али и самим собом. Његови ликови углавном су у борби са друштвеном средином у којој се налазе.

Лист „Оногошт” у 27. броју 1899. године, наводи његову књижицу „Цетињски сватови” које нема у његовој библиографији.

9/8