Vaša korpa (0)

Stojan Novaković Istorija i tradicija

Stojan Novaković Istorija i tradicija


599.00 RSD

Stojan Novaković Istorija i tradicija
Tvrdi povez
Izdavač Srpska književna zadruga

O autoru

Стојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.

Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.

Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]

Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.

Биографија

Стојан Новаковић
Рођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]

Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.

У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).

Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.

Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.

Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.

По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.

9/5

Slični proizvodi

Nekoliko nasumično odabranih proizvoda za Vas.