Dušan Milačić Viktor Igo život i rad

Dušan Milačić Viktor Igo život i rad
Tvrdi povez
Izdavač Srpska književna zadruga
Oštećenje na prednjoj korici

Душан З. Милачић (Мердаре код Куршумлије, 7. новембар 1892 – Београд, 21. октобар 1979) био је српски књижевни историчар, преводилац, управник позоришта, управник библиотеке и књижевник.

Биографија
Био је пореклом из сиромашне сеоске породице. Отац му се звао Зарије, а мајка Тодора. Основну школу је завршио у Косаничкој Рачи, а гимназију у Нишу.[1] Матурирао је у Скопљу (1915).[2]

Током Првог светског рата био је један од 1300 каплара. Рањен се повлачио преко Албаније. [1]

Студирао је француски језик и јужноевропске књижевности на Универзитету Екс-Марсеј у Прованси и на Алжирском универзитету (1918-1920).[2][3][4]

По завршетку студија, најпре је био суплент Мушке гимназије у Нишу (1920), а затим и управник нишке Народне библиотеке.

Душан З. Милачић наставља са учењем и усавршавањем, полаже професорски испит 1922. године,[2] пише докторат под називом: Ученик Пола Буржеа и почеци реакције против Теновог позитивизма, који је одбранио на Загребачком свеучилишту 1923. [1][3] Изводи ове тезе су објављени у часопису Мисао 1924. године. Исте године одлази на усавршавање у Париз као питомац Француске владе.[2]

Тамо је постављен за шефа Просветног одељења при нашем посланству (1925), где је положио државни докторат на Сорбони са тезом: Позориште Онореа де Балзака према новим и неиздатим документима, и допунском тезом: Необјављено позориште Онореа де Балзака (1930). За овај докторски рад, штампан у двема замашним књигама, добио је награду Француске академије. [1]

Краће време је био професор француског језика на Војној академији, али се, по властитој жељи, вратио у Ниш, где је постао управник Народног позоришта Моравске бановине. На тој функцији је био од 1. децембра 1931. до 1. септембра 1934. године, након чега прелази у Београд где постаје професор Треће мушке гимназије (1934), затим књижевни референт у београдском Народном позоришту (1935-1939) и истовремено секретар четврте Глумачке школе у окриљу позоришта (1937), а потом и директор Драме (1939-1941).[3][4] По тадашњем правилнику управник Народног позоришта је истовремено био и директор глумачке школе, а секретар школе, у ствари – њен уметнички руководилац. Касније је то место било везано за функцију директора Драме што је Милачић, такође, био.[5]

Окупаторска власт га је убрзо пензионисала (1942), па се повукао у Белу Воду крај Прокупља. Одмах после ослобођења постављен је за управника Народне библиотеке, коју је, после невоље у којој се нашла 6. априла 1941, требало обновити из темеља. На овој дужности је био од децембра 1944. па све до пензионисања, октобра 1960. године.[1]

Књижевни рад и преводилачка активност
Будући да је био одушевљени поклоник француске културе, упуштао се у најсложеније књижевне анализе. О томе сведочи низ темељно урађених књижевних биографија (Балзак, Иго, Зола, Стендал, Молијер) уз две романсиране биографије глумица Саре Бернар и Марије Малибран.[1]

Био је узоран преводилац класичних француских дела. Написао је низ студија и есеја из француске књижевности, које досежу трајну уметничку вредност.[3]

Оставрио је значајну делатност у области позоришта, за чије потребе је превео десетак драма са француског језика.[3]

Књижевни рад
Песма Моја поезија, објављеном 1911. у Венцу Јеремије Живановића,
Збирка стихова: Моменти душе (1913). [1]
Сарадња у периодици
Био је члан редакције часописа Библиотекар.

Часописи и новине: Венац, Радничке новине, Српске новине (Крф), Ново доба (Крушевац), Нишки гласник, Мисао, Српски књижевни гласник, Живот и рад, Летопис Матице српске, Градиниа, Бразда, Библиотекар, Гласник Професорског друштва, Гласник Југословенског професорског друштва, Страни преглед, Књижевне новине, Политика, Правда, Демократија, НИН итд. У Нишу је покренуо часопис Омладински гласник (1925).[1]
Дела из књижевне историје
Серија монографија о француским писцима (Балзак, Иго, Зола, Стендал, Молијер),
Књиге о двема француским глумицама, Сари Бернар и Марији Малибран.
Књиге есеја из француске књижевности и једна књига о реализму и натурализму.[1]
Преводи
Осим прозе, са француског је преводио и позоришне комаде:

Избор из Молијерових комедија,
Чаробна игра Плава птица Мориса Метерлинка,
Последњи спрат Алфреда Жерија (1939),
Страшни родитељи Жана Коктоа (1940),
као и три нефранцуска дела са француских верзија: Писмо (Вилијам Сaмерсет Мом, 1935), Срећа (Карен Брамсон, 1936) и Где је истина? (Луиђи Пирандело, 1939).[1]

9/2