Lazar Kostić Pesme

Laza Kostić Pesme
Tvrdi povez
Izdavač Srpska književna zadruga

Lazar Kostić

Лазар „Лаза“ Костић (Ковиљ, 31. јануар / 12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) био је српски књижевник, песник, доктор правних наука, адвокат, новинар, драмски писац и естетичар.

Биографија
Рођен је 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Отац му се звао Петар Костић, а мајка Христина Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију, али њега и своју мајку није упамтио јер су они преминули док је Лаза још био беба. Петар Костић, Лазин отац, преминуо је 1877. године. Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша Каћански.[1] Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права 1866. на Пештанском универзитету.[2][3][4][5] Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана.[6]

Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.[7]

Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.

9/2